Jelena je nedavno ispričala da je nju odgajila baka, koju smatra svojom majkom. Dotakla se i traumatičnog događaja u detinjstvu, a kako kaže, roditeljima je oprostila.
Sve ono teško što je prošla, napravilo ju je danas onakvom osobom kakva jeste, a naročito je osetljiva na malu decu.
- Ne samo što sam ćerka Goce Božinovske, nekako sam se trudila kroz život. Borim se sama, izborila sam se, našla sam neko mesto pod ovim nebom.
- Baka mi mnogo nedostaje, ona je mene od tri meseca podigla, nisam živela sa svojim roditeljima, od 15. godine sam se preselila u Beograd. Teško mi je da pričam o njoj, ona mi je bila sve. Kad je ona umrla u meni je nestalo sve. Napravila je od mene čoveka. Ko zna šta bi bilo sa mnom, ona je bila jedina u mom životu. Naravno bili su i mama i tata, tu, al mama je bila mnogo mlada, putovala je u to vreme, ja joj ne zameram - rekla je Jelena, pa dodala:
- To je ostavilo veliki trag, ali kako godine prolaze, kako sam ja i starija, imam svoj život, svoju porodicu, dom, izgradila sam neku svoju ličnost. Oprostila ljudima. Neke stvari duboko u sebi čuvam.
- Teško detinjstvo me je naučilo time da mogu da prepoznam kad je nešto dobro i kad je nešto loše, imam to u sebi. Vremenom sam ojačala. Slaba sam na malu decu, jer sam ja tako odrastala tako me baka učila, uvek prepoznam tu neku napuštenu, tužnu decu, uvek pomognem. Vidim tu malu mene, koja je imala dosta i loših trenutaka i lepih sa bakom. Ali imala sam ja dosta traumatičnih iskustava, mogu roman da napišem.
- Najbolnije mi je to što mi je jako nedostajala majka. Ja sam imala sreću što me je odgajila jedna divna žena, ona je u stvari moja majka. Teško mi je bilo i prihvatanje mojih roditelja. Čini mi se da me i danas ne razumeju. Roditelji su gradili svoje karijere, napravili svoje nove porodice. Baka mi je govorila: Pogledaj gore u avion, tu je mama, sad će da ti baci bombone". Majka me je posećivala, bila je deo mog života, ali ne toliko koliko mi je nedostajala. Kad su praznici, rođendani, kad su priredbe u školi. Ne žalim ja sebe, ali falile su te neke stvari i dan danas fale.
- Roditelji to ne mogu da razumeju. Znaš ono: "Ostavio sam te kod svog roditelja i ti si tu sigurna, šta ti je falilo, imali si tu sve", sad su tu neke dublje stvari koje ja kad bih iznela ne bi se dobro završilo. Bilo je dana kad mi je bila potrebna zaštita. Bilo je situacija, sada bih znala šta je bilo potrebno da u radim, al kao dete, nisam imala kome da se obratim. Imala sam strah, ako kažem za tu osobu da mi je nešto učinila. Nisu te situacije bile nimalo dobre. Deci bih rekla da se ničega ne plaše, ako doživljavaju neka maltretiranja, traume, da se obrate psihologu školskom, da razgovaraju sa učiteljima, da kažu osobi kojoj veruju. Ali oni su mali, kao što sam i ja bila mala, mala deca se plaše i neshvaćena su i to sve vuče svoje.
- Osećala sam se odbačeno. Kako da se ne osetiš tako, i moja baka je bila nemoćna. Tu nije bilo muške ruke, da se nekome požališ da ti pomogne, jedina me je ona i branila od svega - rekla je Jelena hrabro kroz suze.
Kurir (Lazar Stanušić) / Blic