O seriji "Sablja", koja se trenutno emituje na RTS, svako ima mišljenje. Svedoci tih događaja su podeljeni u pohvalama i kritikama, a konačno se oglasio i neko iz struke. Glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić dao je svoj sud čiji stav vam prenosimo u celosti.
"Za celovit utisak o serijalu koji tretira dramatične i tegobne događaje našeg žalosnog posrtanja, u prvim koracima proklamovane kvazi demokratije na početku 21. veka, u društvu koje je više od pola veka bilo zatamničeno ideološkim slepilom i jednoumnim komuniznom – verovatno je potrebno pogledati sve epizode. Umesto da tražim dlaku u jajetu kao svako vremešno džangrizalo, kao doajen sa stažom od pola veka, koliko sam u filmskim poslovima kao glumac, scenarista, reditelj i producent – posle odgledane četvrte epizode „Sablje“ hitam da kažem da se radi o serijskom programu koji zaslužuje poštovanje i svaku pohvalu", piše Radoš Bajić za Blic.
U hiperprodukciji serijskog programa u srpskoj kinematografiji, u kojoj se danas snima sve što je juče na brzinu smandrljano i našarano, i trebalo bi se nazvati scenariom, u kojoj se gledaoci siluju da gledaju isprazne sadržaje u kojima se „ne zna šta je pisac hteo da kaže“, za šta smo odmah na pismenim zadacima iz srpskog dobijali jedinice kao vrata - TV serija „Sablja“ se ozbiljno razlikuje. Odmah posle najavne špice dobronamerni gledalac, a pogotvu neko ko se pomalo razume u filmska posla, može da zaključi da se radi o programu koji je ozbiljno pripreman, ambiciozno i posvećeno rađen, uz poštovanje svih standarda struke i odgovornog profesionalizma u filmskoj produkciji. To je prvi razlog.
Drugi razlog je apostrofiran u naslovu. Da li se radi o kletvi ili iščašenom mentalnom kodu našeg naroda – ne znam? Znam samo da je u našem socijalnom, kulturnom i društvenom miljeu redovna praksa da se pod obavezno sve ono što se pojavi sa ambicijom da bude ozbiljan rezultat i nešto iznad, da odmakne i digne glavu – momentalno i refleksno devalvira, kompromituje i unižava. Mnogo pre nego što je TV serija mladih autora Stankovića i Tagića promolila glavu, krenule su priče, naglabanja i anticipirana navijanja da se ništa drugo i ne može očekivati nego da će „Sablja“ biti tupa? Zato ne treba da čudi da su mediji puni, a pogotovu društvene mreže u kojima Kurte i Murte sole pamet autorima „šta je trebalo i kako je trebalo“. U tome svakako prednjače još uvek živi i zdravi svedoci i učesnici tragičnog vremena i događaja koje obrađuje serija – ali tu su i kenjatori i dežurni eksperti za sve i svašta.
Uprkos mojim sedim vlasima, nikako da razumem? Kako je moguće, da kada se desi da neko u svetu postigne ozbiljan rezulatat iz oblasti sporta, nauke, umetnosti, kulture ili filma, ta društva i socijalne sredine akceptiraju takav uspeh, pospešuju ga, podržavaju i afirmišu? A kod nas je sve drugačije – obratno i naopako. Mnogima bez ikakvih logičnih razloga i povoda smeta čak i Novak Đoković? Koji je proslavio srpsko ime i uradio monumentalno mnogo za afirmaciju naše nacije u svetu. Bole ih njegovi uspesi, a pogotovu ih žuljaju njegovi milioni dolara, koje je krvavo zaradio u gladijatorskim teniskim arenama diljem celog sveta.
Nažalost, kao društvo taoci smo opasnog presedana, da se tolepriše i prećutno pozdravlja prosečnonost, samo da se ne talasa, a da se ambicija i uspeh kažnjavaju i maliciozno devalviraju. Još ako uz globalni uspeh dođe i neki pošteno zarađeni dinar – onda se to na poseban način ruži i ne oprašta. Gorko sam to osetio kao neko koga u filmskom biznisu smo još putarski valjak nije gazio na primeru filma „Heroji Halijarada“, čiji sam autor. Dvojica mojih uvaženih kolega sa zvučnim imenima, koji godinama nisu govorili, a meni se predstavljali kao prijatelji - na prečac su se pomirili kako bi se udružili na zajedničkom nepočinstvu rušenja mog filma...?
Ne samo na primeru TV serije „Sablja“, moj imperitiv je da se razlikujem. Da sačuvam dušu, da me tuđi uspeh ne čini nesrećnim, već da čista srca prepoznam pre svega veliki trud i pamet, da me obraduje talenat i rezultat mojih kolega – i da im čestitam. Svakako, kada za to ima razloga, što je nesporni slučaj sa “Sabljom“, koja u središtu priče ima tragični i zloslutni konitinuitet u tamanjenja vođa, prvaka i lidera Srba srpskom rukom - od Karađorđa do prvog srpskog premijera posle epohe komunizma u Srbiji Zorana Đinđića. Koga u „Sablji“ briljantno i sa velikim glumačkim umećem igra kolega Dragan Mićanović, koji ovom ulogom demonstrira svoju punu glumačku zrelost. Pored njega, kada je rad sa glumcima i njihov izbor u pitanju, kao tačan i odličan kasting isitičem Ljubu Bandovića, Feđu Štukana, hrvatske kolege Bojana Navojeca i Jasmina Gelja, ali posebno Sergeja Trifunovića u ulozi Legije, kao i talentovanog Bojana Krivokapića koji izuzetno tačno i sa harizmom holivudskog negativca igra ubicu premijera Zvezdana Jovananovića.
Ističem kao veoma pametno, mudro i darovito rešenje, odluku reditelja i produkcije da angažuje veliki broj novih lica, manje poznatih kolega i sjajnih glumaca koji celoj seriji daju posebnu dokumentarnost i autentičnost. U svojim projektima koje sam radio, izveo sam pred kameru veliki broj mladih talentovanih debitanata koji su danas znamenje srpske filmske i TV produkcije. Njihova imena neću navoditi, ali ću kao posebno važno istaći da su kolege Stanković i Tagić u svojoj „Sablji“, takođe na velika vrata u srpsku kinematografiju uveli nekoliko novih lica. Među kojima se posebno ističe izuzetno daroviti Lazar Tasić, koji tumači ulogu Malog, koji je miks nekadašnje zvezde jugoslovenskog filma Predraga Ćeramilca i mladog Ace Berčeka - kome proričem veliku karijeru ako bude uspeo da se sačuva. Jer je u našem poslu mnogo teže izdržati uspeh nego neuspeh...
Kad smo kod neuspeha, svakako, ima se i „Sablji“ šta zameriti, ali je spisak razloga za pohvale mnogo duži. Najzaslužniji za uspeh ove serije su već imenovani reditelji, izvršni producent „This and That“, kao i ostali autori, među kojima su direktor fotografije, montažer, kostimograf, majstor maske i scenograf. Ako pored par promašaja u kastingu koja namerno nisam hteo da imenujem „Sablji“ treba nešto da se zameri, onda je to vidljivi nedostatak budžeta za realizaciju tako zahtevnog projekta - koji je pored svega i epoha.
Para nema, ali za ovakve i slične projekte mora se obezbediti potreban budžet – jer znamo od čega je nemoguće napraviti pitu. U mnogim sekvencama i zahtevnijem scenama oseća se krpež i namicanje u kadru – kao da je računovođa sa digitronom stajao tik uz kameru i govorio „za ovo ima, a za ovo nema para“.
Ipak, producent serije, Javni servis RTS zaslužuje sve čestitke. Pre svega zbog uredničke odvažnosti da jedan ovakav društveno odgovorni projekat stavi u svoj repertoar, a pogotovu zbog toga što se RTS sa „Sabljom“ i sa još par projekata koje je emitovao u poslednje dve godine - vraća na našu medijsku scenu kao lider u proizvodnji serijskog igranog programa.
Kurir.rs, priredio LJ. R.
Tajne sa snimanja serije "Selo gori"