Evo te priče: Zahvaljujući istraživanja fiktivne novinarke Danice - srećom po nju fiktivne, jer da je bila stvarna, ne bi se dugo nanosila glave - iskočili su neki stvarni kosturi iz bezbednosnih ormana i pripisani izmišljenim likovima. Doznajemo tako da je tast poštenog policajca Borisa, siva Udbina eminencija Žarko, jedan od organizatora atentata na Vuka Drašković, ali nedugo potom doznajemo da ni pošteni policajac Boris nije baš sasvim pošten i da je u jednom momentu svoje karijere maltene nasmrt pretukao nekog osumnjičenika, ali je ta brljotina ostala ispod famoznog radara. Tj. zataškana je.
„Seti se ko ti je pomogao“, kaže tast zetu, zet se priseća da mu je u pomoć pritekalo „tamo gde treba“ i - šta će, kud će - da „tamo gde treba“ ne bi obelodanilo zapisnik sa umlaćivanja, odaje „onom kome treba“ adresu šteka važnog svedoka, koji vrlo brzo - nakon žešćeg mučenja - premeće svetom u plamenu. U daljem toku radnje, da bi sačuvao tastovo i svoje dupe, policajac Boris opstruira kuma i kolegu, policajca Ljubu.
Scenario je toliko verodostojan - i toliko često praktikovan - da je valjda i najvećem tupsonu sada jasno zašto su bad copsi i udbaši morali biti fikcionalizovani.
Tema naše današnje kolumne, šesta epizoda, dovela me je u neposrednu opasnost od javnog samopolivanja kantom govana. Stvar ubrzano ide nabolje. Nema više nikakvih oklevanja, kalkulacija, ispipavanja terena i obilaženja oko vruće kaše, kakvih se moglo naći u prethodnim epizodama.
Prva scena šeste epizode ide pravo u Koštuničin kabinet (da ne kažem baš u krkpizdu), iz koga (koje) upravo izlazi Aco Tomić, raskopčan i drljav kakav je bio, u pratnji N. N. zanosača muda, a u kabinet ulazi - ko - Zoran Đinđić.
A kojim poslom? S namerom da Koštunicu ubedi da da svoj pristanak za smenu Radeta Markovića. (Setimo se: u DOS-u su sve odluke morale da budu jednoglasne.) Koštunica - glumac koji ga igra uverljivo - dočarava prezidencijalnu mrzovolju i drljavost - naravno, ni da čuje. Ne može, pa ne može. Mora se sve raditi po zakonu, državni kontinuitet mora biti očuvan, bla-bla-bla... Znate priču.
Već sledeća scena nas odvodi na radni sastanak u Udbin štab, na kom Rade Marković podređenima daje direktivu da sakupe i unište sve dosijee o praćenju (i ubistvima) opozicionara i otpordžija. Naređenje-izvršenje. Dokumenti se momentalo spaljuju, hard-diskovi se brišu.
Moja sumnja veća od nade da će „Sablja“ propustiti da uspostavi vezu između kriminalaca, Udbinih operativaca i političkih pozadinaca pokazala se neosnovanom. Pametnima - pod uslovom da se poneki nađe - to bi bilo dosta. Sve dalje prigovore valja upućivati na adresu javnog tužilaštva, koje je pod pritiskom peticije „grupe intelektualaca“ odustalo od privođenja glavnog političkog pozadinca na razgovor u svojstvu građanina.