Tramp nije izabran da bude Gandi, već predsednik Sjedinjenih Američkih Država, najmoćnije vojne sile sveta, pa on ne može da bude Gandi već po difoltu svoje funkcije, jer američki predsednik može da udara po svetu manje ili više, ali jednostavno je logika takva da mora nekad da udari. U prvom Trampovom mandatu, istina, nije bilo velikih ratova, već se on koncentrisao na male precizne udare na „ucenjene glave“, kao kad je onomad upokojio dronom najčuvenijeg iranskog generala Kasema Sulejmanija.
Uopšte, Trampova strateška filozofija je da se Amerika u prethodnim godinama prenaprezala intervenišući po svetu, usled čega nije imala dovoljno fokusa na unutrašnje probleme sopstvenih građana, pa ponovo treba staviti „Ameriku na prvo mesto“ i ne petljati se suviše, bez nužnog povoda, u tuđe poslove. No, ne može takva strašna sila da se odjednom povuče u sopstveno dvorište, već se to mora izvesti na elegantan način, a da Tramp upravo to planira, govore njegova kadrovska nameštenja u strateškim sektorima. Državni skeretar će biti Marko Rubio, mladi i naočiti jastreb, nekadašnji Trampov protivnik unutar Republikanske partije, koji je nekad zastupao pozicije vašingtonskog mejnstrima, a u međuvremenu aterirao taman toliko da bude prihvatljiv i tom mejnstrimu i samom Trampu. Ukoliko je Stejt Department Tramp lukavo prepustio transformersima poput Rubija, mesto gde je prava sila – Pentagon – odnosno ministarstvo odbrane ili prosto rečeno vojsku je odlučio da zadrži u svojim rukama imenujući tamo Pita Hegseta, koji je skromni “gardista” daleko od klasičnog generalskog zbora, a taj zbor je imao značajnu ulogu u prvoj Trampovoj administraciji kao kompromis između staroga i novoga. Nadalje, za budućeg savetnika za nacionalnu bezbednost odlučio je da postavi Majka Volca, nekadašnju zelenu beretku, jer ljudi koji su direktno učestvovali u borbama bolje znaju od kabinetskih štrebera šta je rat, pa će ova zelena beretka poslužiti istovremeno i kao strašilo za one koji prete američkim interesima i kao glas razuma onima koji su spremni da se sa Amerikom tale. Konačno, šef CIA će biti Džon Retklif, kauboj koji se dosad više bavio unutrašnjom bezbednošću nego operacijama po svetu, što treba da znači posvećenost Trampovom cilju Amerika na prvom mestu. No, teško da direktor CIA može da se bavi samo Amerikom, jer on već po funkciji treba i da se „malo“ bavi svetom, ali ne onako kako to zamišljaju balkanski veseli umovi, koji su u njemu već prepoznali nekog tobožnjeg albanskog lobistu. A Americi zapravo ni Albanci ni Srbi nisu među prioritetima, već je to pre svega odnos s Kinom i pomalo s Rusijom.
Upravo u ovom trouglu Amerika-Kina-Rusija treba očekivati glavno buduće geopolitičko cenkanje, te će svi prethodno pomenuti pametni momci poslužiti Trampu za to cenkanje jer je on biznismen, pa će svetske krize pokušati da rešava nagodbama i dilovima.
Međutim, on ne može biti Gandi, jer ono što će mu biti ostavljeno u nasleđe upravo sada, dok Bajdenova administracija nutka Ukrajince dugometnim projektilima, tako je komplikovano da će njemu i svim njegovim pametnim momcima trebati mnogo mudrosti i živaca da se iz toga iskobeljaju.