Posle podužeg natezanja, američki predsednik Džo Bajden je Ukrajincima dozvolio upotrebu raketa dugog dometa i time zabo prst u oko Rusiji.
Sasvim predvidivo, zvanični Kremlj je zapao u težak amok, kremaljski propagandisti su Bajdena nazvali „krvavi Džo“ i - po ko zna koji put - pripretili atomskim kontranapadom. Ovdašnji rusodupeljupci su, u nadi da će Moskva to znati da ceni, Bajdena takođe nazvali „krvavi Džo“. Ispredzadružni geopolitičari i geostratezi su stali da se udaraju šapicama u grudi od sreće. Nije mala stvar. Konačni obračun je tu, nadohvat ruke, umal ne napisah atomske bombe. Rusija će pobediti, „mi“ ćemo se (jebo ja nas) „ugraditi“ u pobedu, niko nam ništa neće moći, bićemo jači od sudbine.
Da li je svetski atomski rat moguć? Naravno da je moguć. Uvek je bio moguć. Ono šta ga je prilično dugo odlagalo - mada ne i učinilo nemogućim - jeste nemogućnost uživanja u pobedi. Nema se, naime, vremena. U jednom trenutku uništiš neprijatelja, u sledećem trenutku neprijatelj uništi tebe. I pata karte.
Možda se pitate zašto je Bajden dva meseca pre odlaska iz Bele kuće i Trampovog useljenja u isto stanište doneo odluku da Rusiji zabode prst u oko. Sigurno to nije učinio u afektu. Očigledno je procenio - tj. procenili su mu u vašingtonskom „tamo gde treba“ - da je nastupio pravi trenutak za eskalaciju sukoba i početak obračuna s Kinom preko Rusijine grbače.
Ali, ako prilikom donošenja odluke afekta nije bilo, ne znači da nije bilo Bajdenove računice, a vreme će pokazati da li je bila s krčmarom ili bez njega. Bajden je, naime, tom odlukom uvalio Trampu vruć krompir, da ne kažem baš mudo umesto bubrega. Takve odluke se u Americi teško menjaju - predsednik ih, doduše, obznanjuje, ali iza njih stoji US Army, a s njom nema šale - osim toga, kao i sve u vezi s Trampom, potpuno je neizvesno da li on uopšte namerava da je menja.
Treba stvarno biti srpski rusodupeljub pa misliti da Trampov pajtaški odnos s Putinom znači da je Tramp spreman da navodi vodu na rusku vodenicu. Kao što Rusija nema prijatelje, nego samo vazale, satelite ili neprijatelje, tako - bez obzira na lične simpatije i antipatije - ni Tramp nema prijatelje, nego samo konkurente, koje po svaku cenu - pa i po cenu prijateljstva - treba izbaciti iz igre.
Ako nuklearnog sukoba iz napred pomenutih razloga (zasad) neće biti, to ne znači da se ionako komplikovana ratna situacija neće dodatno iskomplikovati. To što članice NATO pozicionirane blizu ruskih granica podižu borbenu gotovost i dele brošure o postupanje u slučaju atomskog udara nije predznak blizine nuklearnog sukoba, nego pokazivanje spremnosti.
Naravno, sasvim bi druga stvar bila da nam se posrećilo da „nam“ predsednik bude Miloš „A bomba“ Jovanović. E, tada bi letelo perje.