Rafa - poslednji čin; da li je ipak moglo - svečanije?
“Uspeh nije u pobedi, već u svemu što treba prevazići da biste do nje došli!” jedan je od citata jedinstvenog sportskog asa, ujedno i inspiracije i uzora ljudi svih uzrasta, profesija, rasa i kultura širom sveta. Da li “igrao svaki poen kao da mu od njega život zavisi” ili shvatao da je “skromnost priznavanje sopstvenih ograničenja” – u središtu “bola u kome je kroz karijeru naučio da uživa” nastajala je legenda o Rafaelu Nadalu. I kako je kroz “svoju istrajnost sebi dokazivao da stvari prihvata onakvim kakve jesu a ne kako želite da budu”, Rafa je uvek “gledao ispred sebe, nikada iza” i tražio nove izazove iako je bio svestan toga da “sumnje nikada ne može da prevaziđe – već da nauči da živi sa njima”. Takav šampion – a, čini se po dihotomiji ovih stavova, sam sebi je možda i bivao “najveći rival - onaj sledeći”.
I eto, bi tog poslednjeg meča – koji je teško mogao da bude bilo šta drugo osim antiklimaks svih očekivanja koja su popunila „Karpenju“ u Malagi i srca svih „Nadalista“ širom sveta, ali i stigmatizovala momke u tradicionalnim bojama „Furije“ koja je sinoć bila sve samo ne to. I iako su selektor Ferer i igrač Nadal insistirali na tome da je ovo „takmičenje, a ne oproštaj“ te „na osnovu svakodnevnog napretka“ izabrali da će Španiju protiv veoma kompaktne i po kvalitetima izvrsno izbalansirane reprezentacije Holandije predstavljati Nadal u singlu – pa onda svi ostali – za svakog poznavalaca tenisa bilo je jasno da je bilo kakva drugačija odluka u ovim okolnostima bila nemoguća, a molitva da se na kraju ovog meča volšebno upriliče dva boda za domaćina – kolektivna. „Lale“ su sinoć iz pakla dvorane skoro rutinski izveli Van de Sanšulp i Kulhof, gde je prvi stasao u pravog Dejvis Kup asa – a drugi, ako ovaj pobednički niz potraje – legendu svoje reprezentacije koja je odlučila da se takođe u Malagi oprosti od reketa. „Bikove“ je probao da održi u takmičenju na kraju i ove sezone nestabilni Alkaraz, ali bez Nadalovog boda i uz očajnu rolu Granoljersa u dublu ovo je sve što je treći igrač sveta uspeo da uradi uz ne baš tako lako prihodovani bod iz meča sa Grikspurom.
Emotivno su se srušili prvo Nadal – na himni, u meču, kroz njegove odlučujuće momente i neiskorišćene prilike za „kam-bek“, a zatim i spomenuti Granoljers, koji je bio pod još većim pritiskom od samog Nadala, gde 21-godišnji Alkaraz ipak nema tu vrstu autoriteta da „prodrma“ ukočenog partnera u porazu u samo dva seta. I sve što je usledilo – dugi govori (95% na španskom, što je ipak bilo očekivano), kolaž različitih vidova „omaža Kralju šljake“ i osvajaču fantastičnih 22 Grend Slem i ukupno 92 ATP titule, pojavljivanje uživo više teniskih zvaničnika na sceni (ali ne i Rodžera i Novaka) i više spontanih interakcija sa porodicom, timom i publikom upriličili su ovaj oproštaj u maniru tuge i žalosti, na šta je dominantno uticao taj „takmičarski“ aspekt – osrednja igra i najgorčiji poraz. Da je Rafino pojavljivanje na terenu moglo da se upriliči u nekoj egzibicionoj formi, u nastavku programa eliminacionih mečeva – a šta je verovatno moglo da bude dogovoreno u smislu protokola Dejvis Kupa, raspoloženje bi sigurno bilo mnogo veselije, svečanije, svetlije i optimističnije. Jer, i pored svih prigodnih izraza počasti – i činjenice da su se od njega biranim rečima i vidno emotivni u videu oprostili njegovi najveći rivali Federer i Đoković – teško je otrgnuti se utisku (i želji) da je sve ovo moglo da izgleda drugačije, da bude organizovano drugačije i da osećanja koja budemo poneli sa ovog događaja budu drugačija, posebna, dragocena.
Bilo je dovoljno vremena da se o svim ovim aspektima popriča, porazmisli. Naravno, takođe ne čudi da je Nadal želeo da se oprosti „boreći se do poslednje loptice“, jer to je uostalom i bio smisao njegovog jedinstvenog sportskog etosa, što je takođe bio izbor koji je napravio i član nekadašnje „velike četvorke“ Endi Marej (i to u produženoj verziji). Uz dužno poštovanje, iako sa i njen treći penzionisani član Rodžer Federer takođe uz poraz svog tima Evrope i u svom singl meču na „njegovom“ Lejver Kupu u Londonu oprostio od impozantne teniske karijere – tamo je sve imalo jednu posebnu notu elegancije, stila, otmenosti, vrednosti, važnosti, sofisticiranosti, te su i iskrene suze i fizički i verbalni izlivi emocija zaista bili pravi „filmski materijal“. Naravno, film je i napravljen – i sa pravim razlogom, jer poslednji meč takve legende sporta zaista i treba da bude produciran na poseban način kako bi se u takvom sadržaju i uživalo i iskazaivalo poštovanje za njegovu istorijsku veličinu u godinama koje slede. Time su ujedno i podcrtane sve simboličke vrednosti koje su Federera činile zaista jedinstvenim ambasadorom tenisa i sporta, i sjajno je da je iza njega ostalo i ovo kao jedno dragoceno ostvarenje. Nažalost, teško da ćemo na isti nači moći da ocenimo i događaj na kome se još uspešniji teniser od spomenutog oprostio pred svojom strastvenom publikom u svojoj zemlji, na svom jugu. „Voleo bih da budem upamćen kao dete iz malog sela koje je imalo tu sreću da ostvari svoje snove“, rekao je u osvrtu na svoj put Rafa – i, na neki način, ta izjava je prožimala ono što smo sinoć gledali prilikom njegovog poslednjeg zvaničnog pojavljivanja na teniskom terenu. Veličanstven borac, otelotvorenje najviših sportskih vrednosti, upornosti i pregalaštva – ali u jednom (ograničenom) smislu – možda i čudljiv, karakterno stidljiv, i – tada, sinoć i uvek – skromni momak sa Majorke koji nam je podario neizmerno puno ljubavi za tenisom, i sebe učinio – kao što Novak reče – večnim.
Uskoro kreće i ta istinski istorijska teniska 2025, a u njoj – poslednji od voljenih „GOAT-ova“ i statistički neosporni najveći svih vremena kreće u kampanju „spoznaje istine“ koja će sigurno dati beleg toj fascinantnoj karijeri i životnom putu sa kojim se decenijama već poistovećuju milioni ljudi širom sveta. Možda to i neće biti Novakova poslednja sezona, i nadamo se da neće – ali se pre svega nadamo da će biti odigrana i proživljena na način na koji bi on to želeo, na način koji on zaslužuje. Ako bude izbegao u žrebu te sezone svog najvećeg potencijalnog protivnika – povrede – Nole će svom legatu sigurno dodati te i takve vrednosti koje će se uz njegovo ime večno pamtiti.
I zato – srećno i pametno dalje!
Vuk Brajović / Kurir sport