(NE)ZNANJE JE MOĆ
Nikada se u ljudskoj istoriji nije dogodila takva eksplozija znanja kao kada se na kraju 20. veka pojavio internet.
Mnogi su poredili internet s Gutenbergovim pronalaskom štampanja pokretnim slovima pet i po vekova ranije. Znanje otad nije više bilo monopol malobrojnih sveštenika. Jedna od najdramatičnijih posledica sveprisutnosti knjiga bila je verska svađa unutar zapadnog hrišćanstva. Protestantizam je nastao kada su ljudi počeli da sami čitaju Sveto pismo. Uvideli su da praksa Katoličke crkve ne odgovara ni slovu ni duhu Biblije. Tri veka kasnije mislioci prosvetiteljstva su bili ubeđeni da se na osnovu znanja i razuma može napraviti bolji svet. Još od Sokrata postoji verovanje da ljudi prave greške i čine zla zbog neznanja.
I Sokrat i prosvetitelji bi bili oduševljeni internetom. Svekoliko znanje sveta je postalo pristupačno svakom, na nekoliko klikova. Prosvećeni korisnici interneta bi trebalo da donose razumne odluke, zar ne? Nažalost, odgovor je odlučno ne. Ljudi internet epohe ne donose najvažnije odluke na osnovu pažljivo razmotrenih činjenica i proverenih saznanja. Sva istraživanja pokazuju da se lažne vesti više šire internetom od pravih. Onaj „pod mač, bato“ čudak ima više pregleda od svih najumnijih srpskih glava zajedno.
Umesto da koriste internet da pristupaju ozbiljnim znanjima, ljudi današnjice na mreži traže brze odgovore. Najčešće ih privlači neki emotivni nadražaj. U najboljem slučaju milione pregleda će sakupiti neko simpatično mače ili lepa žena. Ali kada dođe do politike, emotivni nadražaji nisu onakvi kakve izazivaju ljupkost i lepota. U toj sferi često prevladavaju mržnja i strah. Otuda toliki uspeh populista koji olako obećavaju obračun s migrantima. Većina stanovnika Severne Amerike i Evrope zazire od ovih nesrećnika, čak i oni koji su i sami bili migranti, ili njihovi neposredni potomci, kao latinosi u SAD ili naši gastarbajteri. U Sjedinjenim Državama gubitnici globalizacije pomalo mrze i čitav spoljni svet, koji im je oduzeo poslove i dostojanstvo. A pomalo i svoju državu, kojom vladaju pokvarene birokrate i uobraženi intelektualni liberali. Onda se pojavi čovek koji obeća da će da protera migrante, vrati fabrike u SAD i očisti vašingtonsku močvaru od otuđenih nenarodnih elita. I sve to izgovori bombastičnim rečima, nabijenim najčešće negativnim emocijama, često na vickast način. Ovo poslednje je naročito važno. Ljude više privlače šala i šega od ozbiljnih priča, od Argentine do SAD.
I tako je internet, umesto da na osnovu neograničenog pristupa znanju poboljša razumno donošenje odluka, pojačao sasvim suprotne stavove. Koliko god neko bio lud i nerazuman, naći će istomišljenike na mreži. To se zove „soba odjeka“. Avaj, te sobe pune čudaka su potisle ostale „stanare“ čitavih država. „Čudak“ je bio propagandni naziv koji je Kamala Haris koristila za Trampa. On i drugi čudaci polako preuzimaju kontrolu nad svetom. Njihovo glavno oružje je internet.