Odrastanja i odlazak iz roditeljskog doma mogu biti posebno emotivni. Koliko god želeli da budemo samostalni, veza sa roditeljima i briga o njima nikada ne prestaje. Jedna devojka se vratila u porodični dom kada joj je majka bila na samrti i ovaj period duboko joj se urezao u pamćenje. Sara je u svojoj ispovesti opisala kako su izgledali poslednji trenuci njene majke i šta joj je rekla pre nego što je zauvek sklopila oči.
"Devojke, dođite da vas zagrlim," rekla je, pozivajući moje prijateljice iz fakultetskih dana. Uspela je da izgovori jednu od svojih prepoznatljivih rečenica, uprkos tome što je imala masku za kiseonik koja nikako nije ostajala na mestu. Stalno se igrala s njom i pitala sestru može li ’izvaditi tu prokletu stvar’, kao da je kiseonik problem, a ne rak,” napisala je Sara Gromli u svojim memoarima "The Order of Things“ o povratku u porodičnu kuću kako bi se brinula o majci koja je umirala.
„Devojke su bile Nensi, Bruks i Tipet, i iako smo bile žene u 40-im godinama, još uvek su se osećale kao devojke koje su se upoznale na fakultetu kad im je najveća briga bila u koji kafić da odu u petak uveče. Ja se nisam udala i nemam dece. Majka je odlučila da prestane s lečenjem mesec dana ranije, pa su znale šta ih čeka, baš kao što je slutila šta je čeka kad je dala otkaz u San Francisku i vratila se kući u Ohajo. Iako je bila ponosna na moj profesionalni uspeh, mama se brinula zbog stresa koji sam imala na poslu. Njeno prihvatanje mog predloga da uzmem pauzu kako bih bila s njom, bilo je jedan od prvih znakova koji su mi govorili koliko je zaista bila bolesna,” piše Sara, a prenosi „Huffpost“
“Kad sam se odselila, pa čak i nakon fakulteta, razgovarala sam s mamom svaki dan. To je bila naša rutina. Pričala sam joj sve o našim prvim stanovima u Čikagu, o momcima i lošim ljubavnim sastancima. Mama je znala koja od nas mrzi svoj posao, ko se ošišao loše i ko je trebalo da jede samo peciva i banane ako želi da prestane da trči u wc. Mama je znala sve to jer sam joj pričala, i vremenom su devojke postale i njene.“
“Mamine oči treptale su, a ja sam se pomakla i sela do njene desne strane. Uzela sam njenu ruku u svoju i primetila koliko su nam ruke slične, iako su njene izgledale manje, poput dečjih. Osetila sam da pokušava nešto da mi kaže. Devojke su još bile tamo, sve tri s druge strane njenog tela, poput malog zbora koji posmatra mene i mamu.”
Ispružila je drugu ruku i nežno dotakla ćerku po nosu kažiprstom. “Nikada me pre nije tako dotakla. U početku sam mislila da želi da mi kaže: vidim te ili poznajem te. Ali pokušavala je da mi kaže nešto važnije. Zatim je istim prstom dotakla svoj nos. I u najtišem, ali najjasnijem glasu rekla jednu reč: ’Srećna’.“
„Srećna. Pustila sam da me ta reč preplavi. Želela sam da mama zna da sam čula i ponovila sam istu reč. Kad sam je izgovorila, osećala sam se kao da potpisujem neki ugovor između nas. Srećna. Svesnost o onome što se događa, i koliko smo blizu kraja, mogla je ispuniti ovaj trenutak dubokom tugom. Pre nego što sam uspela da razumem šta znači, pustila mi je ruku i glava joj se još dublje spustila na jastuk. ’Moram da zatvorim oči,’ tiho je rekla. Bila je subota. Mama je umrla u ponedeljak. Nakon toga što mi je rekla, život gledam sasvim drugačije. I trudim se da budem srećna.“
(Kurir.rs/Najžena/M.J)
Ovako izgleda život sa 16 dece: