Sad smo načisto s kakvim ljudima Srbija ima posla.
Prvo je bilo načelo: „Kome je do morala, neka ide u crkvu, nema šta da traži u politici“, promovisano posle Petog oktobra u Demokratskoj stranci, iz koje su se na jedan ili drugi način ispilili gotovo svi današnji „građanski opozicionari“.
Sada je sociolog Jovo Bakić otišao korak dalje. U intervjuu Vremenu kazao je: „Ko ne želi da priča o sili, taj neka se ne bavi politikom.“
Kad se sve sabere i oduzme, politika je za „građanske opozicionare“ tuča u kojoj su sva, pa i najpodlija sredstva dozvoljena. Ali samo njima! Druga strana, normalna Srbija, za to vreme treba da stoji mirno…
Samim sobom, Jovo Bakić ne zaslužuje ozbiljniji osvrt. On je jedan od brojnih eksperata za sve i svašta, sada se bavi strategijom političke borbe, a već sutra će na N1 možda komentarisati utakmice fudbalske reprezentacije. Privid upućenosti u ono o čemu govori, koji mu daje zvanje profesora sociologije na Beogradskom univerzitetu, učinio ga je redovnim sagovornikom Šolakovih medija. U tim intervjuima, poput onog hrabrog krojača iz bajki koji jednim udarcem ubija sedam muva, Bakić uvek iznova najavljuje pobedu nad aktuelnom vlašću, preteći im jurenjem po ulicama i bacanjem u reku. Građani Srbije po ovom profesoru su masa „intelektualno i moralno u manjoj ili većoj meri zatupljenih podanika koji slede naređenja“, a u budućnosti koja se njemu ukazuje Vučić će „morati da sluša, trpi i plače“.
I u ovom, najnovijem intervjuu on se drži iste priče: „Strateški, na dugi rok, mi bitku protiv režima bez sile dobiti nećemo. To znači da moramo biti spremni i organizovani kada dođe taj trenutak“, i sve tako, na četiri strane.
Jovo Bakić očajnički pokušava da bude primećen. On to, uostalom, i ne krije. U oktobru prošle godine tako je ničim izazvan izjavio za Danas: „Ne bih bio iznenađen da me uhapse, spreman sam na sve što kriminalni režim može protiv mene.“
Niko ga, naravno, nije hapsio, jer ga niko ne shvata ozbiljno. Mada, ruku na srce, ni Bakić nije od juče. U skladu sa onom „ko se čuva, i bog ga čuva“ ovaj hrabriša dobro pazi da sve što čini ostane na nivou priče. Nećete ga videti ni u jednoj gužvi, ni ispred jednog kordona, daleko bilo da on baci ciglu…
Jovo Bakić je tipičan davalac tuđe krvi.
On zna koji ciljevi zahtevaju žrtve, šta i kako treba srušiti i zapaliti, zna koliko glava treba da padne, i čijih, a kome će se suditi, i ume lepo da ohrabri one koji su za žrtve viđeni.
Neki ćete da izginete, a neki ćemo posle da budemo ministri... taj rad, samo prefinjenije, profesorski.
I to je povod za ovaj komentar. Seme zla koje ovaj nastavnik i vaspitač mladih neštedimice razbacuje oko sebe, ponekad padne na plodno tle. Besmisleni nasrtaji na policijski kordon koji obezbeđuje javne zgrade, bacanje kamenica, guranje sa snagama reda… sve je to prvo bilo u rečima Jove Bakića i sličnih huškača. Oni su nasilje uveli u politički jezik, da ga oni koji su im poverovali sprovedu u praksi.
Počinioci nasilja na demonstracijama ne mogu se opravdati, sve su to punoletni građani s pravom glasa i obavezom da sami odgovaraju za svoje postupke, ali se njihovi postupci možda mogu objasniti i time što su poverovali Bakiću.
Iako nisu imali priliku da ga vide među sobom na ulici.