"LJUTI SAM DORĆOLAC I NADAM SE DA JOŠ UVEK NISAM ODRASTAO": Životna priča Milutina Petrovića - Tarzan sa obale Dunava
On je reditelj, scenarista, producent, muzičar. Nizvodno od Višnjice je odrastao, naučio da pliva, da cepa drva, napravi roštilj na ćumur, meša malter i plevi baštu. Rođen je 23. marta 1961. godine u Beogradu.
Ja sam ljuti Dorćolac. Što bi se kod nas reklo, DorČolac. Mamini roditelji ćošak Tadeuša Košćuška i Solunske, tatini Cara Uroša i Despota Đurđa. Mama i tata su se upoznali na igranci u fiskulturnoj sali škole „Petar Drapšin“. Dakle sve u kraju. Inače, Dorćol je samo ono ispod Dušanove, pa do Dunava. Ovo gore su posle u opštu geografiju Beograda uveli kao „gornji Dorćol“. To ne postoji i to su ovi „bogataši“ gore iz „grada“ izmislili da se šlepaju. O tome se s njima može raspravljati do batinanja. I bukvalno prvo sećanje mi je krov zgrade u Tadeuša, gledamo trke motocikala oko Kališa. Idu odozgo od Francuske ambasade do Vasine i onda skreću njihovo levo ka „Beku“. Na ogradu škole postavljene bale slame jer neki izleću i tu se zakucavaju. Motocikli su crni, a vozači nose kožne kombinezone, isto crne i, za razliku od današnjeg vremena u tom sportu, bez ikakvih reklama. Brat od strica moje nane Zorke je čuveni Voja Ivanišević, koji takođe učestvuje, iako je tada već mator. On je u Cara Uroša imao radnju za motore, koja je sada, naravno, zatvorena i tu je nešto drugo. Tu na stazi oko Kališa je 1939. vožena i trka Formule jedan, o čemu je Dinko Tucaković snimio dokumentarni film. Inače, tu na terasi kod baka Gine se osećao miris bizona iz zoološkog vrta, pa kada sam kasnije prvi put bio na nekom selu i osetio miris štale, mislio sam da se i tu gaje oni bizoni kao iz kaubojaca. Bio sam šokiran kada sam video da su to obične krave.
Vreme kada su se stanovi dobijali
Jedinac sam i roditelji su me baš mnogo voleli. Verovatno previše. Nikako ne bih da zvuči da se zbog toga žalim. Samo kažem, teško da je neko mogao da ima detinjstvo, a i kasniji život, s toliko ljubavi koja ga okružuje.
Prvo sam išao u školu „Braće Baruh“, a onda sam se preselio u školu „Janko Veselinović“. Zanimljivo je da je moj tata pre Drugog svetskog rata išao u tu školu koja je bila na Dorćolu. U toj zgradi je sada neka, na primer, drvna. Onda su osnovnu školu tu zatvorili i prebacili je u novu novcijatu zgradu u Šumicama, gde je bilo novo naselje, što je podrazumevalo mnogo dece.
Kada sam bio četvrti osnovne škole, tata je dobio stan na Konjarniku. Tada su se stanovi dobijali od firmi. Njegovo preduzeće je bilo Institut „Mihajlo Pupin“, koji je svojim zaposlenima kupio ceo ulaz kod hotela „Srbija“. Tamo smo se preselili, a onda sam se ponovo vratio na Dorćol kada je moja starija ćerka Vera imala nepunih godinu dana. Sada sam na Vračaru, i tu mi je mnogo lepo, što se u okvirima beogradske ezoterije sasvim ispravno može tumačiti kao ogromna izdaja.
Svedok opšte propasti civilizacije
Kada sam malo porastao, tata me je vodio u Institut „Mihajlo Pupin“, jedno zaista čarobno mesto. Kada uporedim šta su sve radili ti ljudi tamo, pa kada to uporedim s današnjim vremenom, ispostavi se da sam zaista svedok opšte propasti civilizacije. Institut sedamdesetih na vrhu Zvezdare izgledao je kao iz nekog propagandnog sovjetskog filma o naprednim naučnicima koji rešavaju neverovatne probleme i prave neka čuda tehnike. Tamo sam video prvi kompjuter (koji je zauzimao četvrtinu celog sprata), a tatino odeljenje (hidrouličari) napravilo je prevodnicu na Đerdapu, koja i dan-danas radi. I niko ne pamti njihova imena. Oni se ne sahranjuju u alejama zaslužnih građana, tamo gde je po osećanju današnjih ljudi mesto za pevače narodne muzike i glumce. Samo kažem, sve okej...
Tarzan sa obale Dunava
U to vreme su ljudi znali tačno kolika im je mesečna plata, kada će da je dobiju i šta s njom mogu da kupe. Takođe su znali da od petka, kada se završi radno vreme, do ponedeljka nema nikoga ko će ih cimati za bilo šta. Plus, tada nije bilo ni telefona, ovih demonskih danguba. Moji roditelji su kupili zemlju na obali Dunava nizvodno od Višnjice i tamo imali vikendicu. Tamo sam odrastao, naučio da plivam, da cepam drva, napravim roštilj na ćumur, mešam malter i da plevim baštu. Proveo sam pola detinjstva na jednoj velikoj trešnji potpuno ubeđen da sam Tarzan. Kada sam bio sasvim mali, deda Milutin me je vodio u „ekspedicije“ po okolnim šumarcima. Jednom smo našli jazbinu kučke koja je pobegla iz sela i tu oštenila štence. To je bilo uzbudljivije iskustvo od svih knjiga za decu koje sam ikada pročitao.
Dečačka teorija o „Maloj sireni“
Taj kraj je inače na „beogradskoj“ obali kod ade Bele stene, koja se zvanično zove Forkontumac. To ime je nastalo zbog toga što je tu bilo utvrđenje - karantin za brodove koji su išli uzvodno Dunavom. Svi su tu morali da provedu nekoliko dana da se ustanovi da nemaju kugu, dakle, da ne prenesu u gospodsku Evropu neku zarazu iz zaostalih istočnih krajeva. Bljak. Tu je jednom bio i Andersen, i kažu da je on prvi čovek koji se skinuo go i kupao na peščanom sprudu te ade. Moja dečačka teorija je da je tu smislio „Malu sirenu“, dakle da je ona dunavska, a ne morska cica. Inače, navodno je u nekim dnevnicima on napisao da je okolina Višnjice najlepša priroda koju je ikada video na svojim putovanjima. Meni je to skroz realno, uostalom, tu blizu je i Vinča, a Lepenski vir malo nizvodno, ali praktično u istom kraju. Tako da je Andersen sve lepo provalio, a posle su ljudi odlepili, zarazili se besmislicama, uzgred i budalaštinama zvanim turizam i egzotika. Žrtve te kapitalističke zavere sada bagatelišu obale Dunava, a obožavaju razna vulkanska ostrva s rojevima komaraca i besmislenim ol inkluziv hotelima. Đerdap je počeo da radi 1972. godine. Jezero je negde do Smedereva, ali ljudi zaboravljaju da je desetinama kilometara uzvodno od jezera tok Dunava usporen. Njegova težina se naslanja na ravnu površinu jezera i reka sporije teče. Ta mala promena je dovela do potpune promene obala. Pre Đerdapa obale su bile puste bez bagrema i vrba. Dunav bi svako seme, svaku travku sprao i ostajalo bi samo skorelo osušeno blato. Danas je sve prekriveno starim vrbama, a bogami i raznim bespravno podignutim sojenicama. Pogledajte stare fotografije Ratnog ostrva - nema nijednog drveta, samo prostranstvo blata i trave koja tu živi dok je voda niska. Takođe, u Dunavu su lovljene morune, velike morske ribe pune ikre. Od sedamdeset druge ih više nema. Niko to više neće ni pamtiti, a Vinčanci su verovatno živeli na toj hrani. Tako jadni i primitivni jeli su kavijar, a ne „Mekdonalds“ kao emancipovana gospoda danas (smeh).
Nadam se da još uvek nisam odrastao
Inače, nadam se da još uvek nisam odrastao. Jednom sam na nekom festivalu upoznao Dušana Makavejeva. Imao je tada sigurno preko sedamdeset godina. Ipak, bio je mlađi od svih režisera koje sam do tada upoznao. Ostavljao je utisak da ima između šest i 16 godina. Od tada se trudim da bar malo budem njegov naslednik.
Neki dan sam se baš setio, gitaru sam počeo da učim da sviram tek sa sedamnaest, osamnaest godina. Dotle sam smatran antisluhistom, što se i nije mnogo promenilo od tada. Ali u moj život i, što je važnije, u živote svih stanovnika planete ušao je Džoni Roten, pa sam brže-bolje naučio prve akorde da bih mogao da napravim bend. Gitaru mi je dao drug iz razreda Marko. On je prvi čovek među nama koji je preminuo. Srce mu je stalo kada je skočio u bazen tokom leta u kom se spremao za popravni iz matematike posle četvrtog razreda. Bili smo svi šokirani. Među gradskom i mirnodopskom decom nije predviđeno da iskuse činjenicu smrti ni do samog punoletstva. Par meseci kasnije mislio sam da treba da vratim gitaru Markovim roditeljima. Otišao sam tamo i zvonio. Otvorili su mi i ja sam vratio gitaru. On je njima isto bio jedinac. Ništa se nije tu na vratima desilo, samo je to nešto što se ne zaboravlja. Toga sam se juče setio dok sam svirao gitaru. Danas u ovom naprednom 21. veku svakodnevno živimo u vremenu potpuno zatrpanom raskomadanim leševima dece i mladih ljudi, pa je gotovo neumesno sećati se jedne takve slike...
Ja protiv sistema i ja sam pobedio
Dezertirao sam vojsku. Bio sam u ludnici i imam papir da sam nesposoban za služenje u toj uzvišenoj organizaciji zvanoj armija. Tu instituciju definišem onim vicem kada general obilazi stroj vojnika na smotri. Stane ispred jednog i kaže: „De tebe dugme, vojniče?“ Vojnik ga pogleda ispod oka: „A de tebe Slovenija, generale?“ Za razliku od one pesme Kleša, moje iskustvo je bilo - ja protiv sistema i ja sam pobedio. O tome pišem scenario, pa će tu biti ispričana cela priča koja je takva da je žanr, naravno, komedija. S tužnim krajem. Gađana dijagnoza je bila depresija, od koje su bolovali veliki komičari poput Blejka Edvardsa ili Pitera Selersa, pa je to, eto, dovoljan razlog da se pravi komedija od onoga što se zvalo - i posle Tita Tito JNA.
Fakultet dramskih umetnosti
U moje vreme trebalo je upisati režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Prijemni je imao tri kruga, a prvi je bio test opšte i filmske kulture. Moju tadašnju ću opisati sledećim događajem. Izlazim iz učionice gde smo rešavali test i prilazim grupi potencijalnih studenata. Svi su malo stariji, neki već imaju i brade, a ja imam osamnaest godina i pank bend. Dok palim cigaretu, slušam šta pričaju. „Ove godine je test bio baš teži nego proteklih godina.“ „Jeste. Jesi video ono dvanaesto pitanje - navedi tri snimatelja koji su radili sa Šabrolom?!? Setio sam se Žana Rabijera, ali ko će znati još dvojicu?!“ Ja ih slušam i prevrnem očima: „Ma šta dvanaesto pitanje, jeste videli prvo?“ Oni me pogledaju upitno. Kažem: „Neki snimatelji iz Bitolja.“ Toponim Bitolje naglasim beogradskom uobraženošću. Ovih nekoliko mi okrene leđa bez komentara. Ja pomislim: „Šta bi? Baš su uobraženi neki.“ Kasnije shvatim da bukvalno svaka knjiga o filmu počinje pominjanjem braće Manaki. Mogu da mislim šta sada neko od ovih s bradicom misli dok čita ovo o meni kao režiseru (smeh). Ali u moju odbranu reći ću da je bila 1979. godina, baš je capnuo Sid Višos, pojavili su se grafiti „Punk is not dead“, a da su bradice bile užasno demode(smeh). Za razliku od panka, koji je podrazumevao i ne baš neku knjišku načitanost. Na toj akademiji je trebalo da se bavimo estetikom, zar ne? A ne istorijom.
Za mene je budućnost ponedeljak
Kada ovo izlazi? U nedelju. E pa, eto, meni je budućnost u ponedeljak kada na Jutjubu izlazi spot nove pesme Heroja - „Vincaca“. Đura i ja, pa onda i ceo bend, okupili smo se ponovo posle sto godina i ovih dana nam izlazi album s prva dva singla, sa albumom „88“ i dve nove pesme. Prva koja izlazi je ta vinska pesma - „Vincaca“, i jako je uzbudljivo kada se baviš pop kulturom da sačekaš kako će populacija reagovati na nešto što si uradio u pokušaju da se to svima njima dopadne. Baš je zabavno, a i uzbudljivo, baš kako priliči toj stvari zvanoj budućnost.
Dabogda živeo u zanimljivim vremenima
Hm, da okrenemo naslovnu stranu novina i pročitamo naslove iz sveta, pa da se svi uživo osetimo na samom kraju života, zar ne? Ovo su po definiciji vremena iz poslovice - dabogda živeo u zanimljivim vremenima... Ja sam nekada znao ko je bubnjar, a ko basista Dip parpla, danas mladići poput mene znaju kojim brzinom se kreće „sarmat“ ili ova druga raketa, čije ime još nisam naučio. Jedan drugar mi neki dan kaže da u ovom ratu navija za državu Izrael zato što oni prete krajem sveta, nasmeje se i kaže: „Pa kako da te ne zanima da doživiš kraj sveta kad se već toliko pominje?“ Uf... bilo bi jako smešno da nije užasno. Teologija, ezoterija i filozofija se ovih godina grubo susreću sa stvarnošću. Ili obrnuto.
Životne greške i Paskalova opklada
Nema grešaka. Sve je trebalo da bude baš kako je bilo. A kada me više ne bude? Pa ja volim matematiku i u tom smislu sam pobornik Paskalove opklade (situacija u kojoj ljudi mogu da se klade na to da bog postoji ili da bog ne postoji). Blez je bio jedan zanimljiv lik i na njega bi trebalo da se ugledaju svi dobri matematičari.
Sanja Marković