Mirjanin autobus proklizao s puta, nastao kolaps: Pešačila po mećavi kroz kolonu automobila, niko da stane, a onda je naišao "neprimetan Čovek"!
Mirjana Savkić iz Šapca opisala uzbudljivo, neizvesno i nimalo prijatno putovanje sa posla po snežnom kijametu, ali sa poentom koja uliva nadu da u ljudima još nije iščezla dobrota.
"Dok sam se promrzla grejala u toplom domu, razmišljala sam kako su male stvari veliki svetionici", počela je priču Mirjana Savkić, diplomirana pedagoškinja iz Šapca o uzbudljivom, neizvesnom i nimalo prijatnom putovanju sa posla po snežnom kijametu u petak popodne.
Podelila je svoje traumatično iskustvo da bi javno istakla dobrotu jednog običnog Čoveka (insistirala je na velikom početnom slovu) koja je zasijala u ružnom snežnom danu kao tračak svetlosti u mraku u kojem nestaju dobrota i empatija.
Mirjana se autobusom vraćala kući iz Bogatića gde radi u Predškolskoj ustanovi "Slava Ković". Vejavica je već počela i sneg je dodatno usporavao vozila. Na ulasku u Štitar autobus je skliznuo u kanal i blokirao saobraćaj.
Formirala se kilometarska kolona vozila jer se nije moglo ni napred ni nazad. Posle pola sata čekanja ljudi su počeli da gube živce, pa i da se plaše da će ostati zavejani na vetrometini jer je krupan sneg vejao bez prestanka. Pojavili su se ljudi sa sajlama i pokušavali da izvuku autobus, ali bez uspeha čitav sat - dva.
Kada je putnicima u autobusu rečeno da će na prolaz čekati još oko sat i po, Mirjana je odlučila da krene pešice i pozvala dve saputnice da pođu sa njom i da u međuvremen pozove supruga da krene u susret.
- Nas tri smo krenule po vodi, snegu, vejavici, probijajući se pored kolone automobila i između njih jer su mnogi pokušavali da se okrenu i vrate nazad. Prošle smo kritično mesto i išle ka centru Štitara, gde je trebalo da se susretnemo sa mojim suprugom. Pred nama put oko tri kilometra - navodi Mirjana i ističe da ih je obišlo nekoliko automobila, i da niko nije ni pomislio da uspori, a kamoli da stane i da ih poveze, već su im svirali da se sklone sa puta.
Usledio je deo priče o putešestviju koji je Mirjana prenela sa osmehom:
- A onda je stao jedan Čovek, sa velikim Č, običan veliki Čovek i pitao da li hoćemo da nas poveze do centra Štitara ako bi nam to značilo. Vozio je neki materijal za krečenje, pa je pitao ako nam znači...Sve tri smo se pogledale, nismo mogle verovati! Iznenadilo nas, oduševilo i ganulo jedno dobro delo jednog običnog Čoveka u jednom hladnom snežnom danu.
Ugrejali su se u automobilu i oko 3 kilometra do centra Štitara ispričali kao kada se sretnu rođaci koji se dugo nisu videli.
- Da smo ga zamolile, sigurna sam da bi nas odvezao i dalje, takvo nam je poverenje ulio. Čekao nas je moj suprug i na putu do Šapca smo komentarisali kako je to velika ljudska duša običnog, neprimetnog Čoveka koga nikada ranije nismo upoznale i koga zbog uzbuđenja i svih okolnosti nismo ni za ime pitale - završila je Mirjana priču ponavljajući zahvalnosti neznancu koji je svojim gestom ulio nadu da u ljudima još nije iščezla dobrota.
Kurir.rs/ Telegraf.rs/ S.Đ.