Vladan Đukić danas je direktor svih najvećih beogradskih grobalja, ali je malo poznato i da je profesionalni pilot. Razgovor s njim obavila je čuvena Mira Adanja Polak, u kom je govorio o svojim sećanjima na letačke dane, ali o trenutku kada su se raspršili svi ideali, zanesenost, neverica i sve zablude.
- Došao sam ovde jer ovo je Aerodrom "Pukovnik pilot Milenko Pavlović" i skupa smo došli ovde kao po završetku Akademije i ovde smo počeli da radimo, da stasavamo, postali smo ljudi, ovde smo branili našu otadžbinu. Upoznao sam ga 1974. godine, posle osmog razreda skupa smo se školovali, odrastali, postali ljudi. I završili i skupa počeli da radimo tako ovde - počeo je Đukić svoju priču na aerodromu u Batajnici.
Ovaj aerodrom je dobio ime pre par godina "Pukovnik pilot Milenko Pavlović" po heroju, čoveku, koji je branio svoju otadžbinu. Đukić kaže da je leteo 23 godine i otišao u penziju kao pilot.
- Ostvario sam penziju kao pilot, otišao sam u penziju 1.1.2004. godine sa 45 godina. Nisam više bio potreban jer je došlo neko novo vreme, novi ljudi i tako dalje. Leteo sam sam 8 godina tokom školovanja plus 23 godine tokom aktivnog radnog veka. U penziju sam otišao sa 33 godine i 3 meseca penzijskog staža. Eto, posle 20 godina bi napravio predpoletni pilotski pregled - kaže Đukić koji je prvi put od 2003. seo u kabinu aviona u kojoj je proveo ceo radni vek.
- Na ovoj tehnici i migova 21, kojih sada više nema, koji su izbačeni iz upotrebe, smo leteli radili svoj posao u ime i naroda i otadžbine. Sad su došle neke nove generacije, tehnika je za sada ista koja se zanavlja i sve dolazi nešto novo a posle 23 godine letenja na supersoničnoj aviaciji jako mi je i teško što je u prošlom vreme i što više ne mogu da letim. Ne bih da ulazim u ovaj vazuhoplov jer mi je i ovako teško, ali tek kad bi seo za komande bilo bi mi sigurno još teže jer većina ove opreme i svega odgovara, tačnije rečeno, ista je kao i na MIG-u 21 na kome sam proveo vek.
Đukić je opisao i da su on i njegove kolege uvek bili puni energije, obaveza i da se sve radilo brzo i ekspeditivno, kao i da su zbog te posvećenosti uspeli da prežive ako nije bilo "više sile".
Kaže da se nije plašio letenja.
- I kad mi je vazuhoplov bio toliko oštećen da sam se jedva dovukao do aerodroma Batajnica, da su se svi pitali da li je moguće da taj avion može uopšte da opstane u vazuhu. Nisam se uplašio ni kada sam gledao katastrofe, što se tiče mojih kolega, kad su gubili živote. Prosto jednostavno to je zbog toga što smo još od srednje škole vaspitavani tako da prihvatamo naš posao sa svim vrstama rizika. I mi smo na to pripremani. Tek posle počnem da razmišljam ili kad sam već otišao u penziju, da li bih preživeo sve ono što mi se dešavalo tokom letenja, taj ceo radni vek i onda shvatim da su mi šanse jedan na prema možda milion ili trilion i da siguro ne bi preživeo.
Govoreći o svojim kolegama koje su nastradalae, kaže da su njihovi članovi porodica ponosni i sva deca su ponosna na svoje roditelje, na svoje očeve, na sve te vitezove.
- Oni su ponosni i oni se diče time što je njihov otac radio, što je bio patriota, što je vršio sve moguće i nemoguće zadatke, što je bio pošten, častan, vredan. Imamo čak i udruženje Dece palih boraca, gde je dosta dece od mojih kolega i oni se rado sećaju.
Đukić kaže da se smrti ne plaši jer će sigurno doći, samo je u pitanju da li će to da bude na lakši ili teži način.
- Moje kolege koji su doživeli katastrofu tokom završavanja svojih borbenih zadataka to smatram da je lakši način. Mnogo je teše mučiti se i patiti se i zavisiti od nekoga duže vreme. Znači razlike tu nema, samo zavisi kakav je taj proces.
Objašnjava da je pred svako poletanje imao kontrolu letelice.
- Kad se setim koliko sam stotina ili hiljada puta pregledao avion, seo, izvršio zadatak, vratio se uspešno, jako mi je teško i pun sam emocije. Posle 20 godina, zahvaljujući vama, sam ja došao ovde i pogledao sam kabinu - emotivan je bio Đukić.
Kaže da kada bi se vratio da radi, sve bi isto ponovio.
- Ja sam srećan jer ja sam odabrao taj poziv i ja sam imao najlepšu kancelariju na svetu. Moja kancelarija dok letim je bila moja otadžbina ispod mene. Mi smo to svaki dan gledali, tri, četiri, pet puta, šest puta dnevno. Mi smo sa radošću dolazili na posao i kada odemo kući jedva smo čekali da se vratimo na posao. Voleli smo i da letimo, voleli smo i to društvo. Veoma često se setim svih svojih letova, svih svojih borbenih zadataka i mogu da kažem da dosta puta sanjam neki svoj let sa svim tim otkazima i problemima i vanrednim situacijama u koje sam upadao i kako se izvučem. Onda se probudim, malo se nasmešim sam sebi, ponovo se prisvetim tog leta i svega toga i nastavim dalje da spavam. Svako kad ode u penziju, ili kad prestane da radi ovaj posao, siguran sam da veoma često se seća svih tih i lepih i ružnih trenutaka tokom svog posla, tokom svog rada.
Njegova priča je priča o svemu što se dogodilo i o svemu što čini jedan bogat život u kome se može leteti, a može se i opstati i gde mašti više nema mesta.
Kurir.rs/RTS