Od debakla na izborima u decembru prošle godine, Dragan Đilas bio je u dubokoj defanzivi.
Trpeo je udarac za udarcem: ko zna u čijoj kuhinji smišljen, pojavio se Proglas sa ozbiljnom namerom da preuzme lidersku ulogu u opoziciji; u junu je sa svojim zalaganjem za bojkot ostao usamljen, saborci su ga ostavili bez reči žaljenja; ispostavilo se da u antilitijumskoj kampanji na njega niko ne računa i, na kraju katastrofalna organizacija beogradskog protesta zbog tragedije u Novom Sadu pokazala je da se potpuno izgubio, i da na opozicionoj sceni više ne predstavlja istaknutu figuru, već smetalo o koje se svi sapliću i manje-više otvoreno ga psuju.
Najnovije istraživanje javnog mnjenja suočilo ga je sa gorkom istinom da ima poverenje 0,3 odsto ispitanika, što ga ne kvalifikuje ni za upravnika zgrade a kamoli za lidera opozicije. I da stvar po njega bude još gora, potpredsednica SSP Marinika Tepić ima 1,8 odsto poverenja! Takođe mizerna brojka, ali šest puta – šest! - veća nego što je ima on.
Umesto da bez talasanja pusti da ga prekriju zaborav i prašina, Dragan Đilas se upustio u uzaludni pokušaj da se vrati u sedlo. Budući da su mu intelektualni kapaciteti, socijalne veštine i političko umeće oskudni, da njegova stranka nema nikakav program, ni viziju moderne Srbije, on je izabrao način svojstven najnižim primitivcima – fizičko nasilje!
Kao da se bori za mesto vođe čopora, a ne lidersko mesto u političkom pokretu, upustio se u tuču tokom skupštinske rasprave, dakle pred kamerama, da bi pokazao svoju snagu i spremnost da povredi drugog.
Ironično, i u tome je ostavio jadan utisak… Teško da će ga i čopor prihvatiti za vođu.
Vreme Dragana Đilasa neumitno prolazi. Javna je tajna da će poslovno carstvo Dragana Šolaka uskoro biti prodato, a bez podrške Šolakovih medija, šta će biti Dragan Đilas?
Odgovor je: ono nešto ispod debelih naslaga prašine i zaborava.