Kostur sahranjen u položaju fetusa zapravo je sačinjen od kostiju najmanje pet osoba koje su živele u rasponu od 2.500 godina, otkrili su arheolozi.
Arheolozi su bili iznenađeni kad su otkrili da je kostur u Belgiji zapravo 2.500 godina stariji nego što su pretpostavljali, a kad su ga pogledali izbliza, tek onda je usledio šok. Naime, skelet je bio sačinjen od kostiju najmanje petoro ljudi koji su živeli u razmaku od tri milenijuma, piše za “Lajv sajens” arheolog Kristina Kilgrouv, specijalista za drevne ljudske skelete.
- Mislim da je inicijalno “pojedinac” napravljen odjednom. Bilo je drugih kostiju raštrkanih oko “pojedinca”, što sugeriše da su se ljudi možda vraćali na mesto sahrane – rekla je “Lajv sajensu” Barbara Veselka, arheolog Slobodnog Univerziteta Brisel.
Dailygrail.com je već opisao skelet kao "Frankenštajnov".
Rimske kremacije, a neolitski kostur
Iskopavanje groblja tokom 70-ih godina porošlog veka u gradu Pomero u Belgiji, blizu granice sa Francuskom, dovelo je do otkrića 76 sahrana i jednog tela u položaju fetusa.
Povezani artefakti i način sahrane sugerišu da su kremacije bile rimske i datiraju od 2-3. veka. Iako je sahrana skeleta u položaju fetusa neobična za rimsko groblje, istraživači su našli iglu od kosti blizu lobanje i zaključili da grob verovatno potiče iz rimskog doba.
Ono što je iznenađujuće je da radiokarbonski datumi sa netaknutog kostura potiču iz tri različite epohe u neolitskom periodu (7000-3000 godine p.n.e.), što je arheologe navelo da istraže grob i njegov jedinstveni sadržaj.
U studiji objavljenoj 23. oktobra u žurnalu “Antikviti” Veselka i međunarodni tim istraživača bacili su svetlo na značenje kompozitnih sahrana uz pomoć nekoliko tehnika, uključujući analizu skeleta, radiokarbonsko datiranje i sekvenciranje drevne DNK.
- Verovatno je više od pet ljudi doprinelo “pojedincu”, što je potvrđeno preko DNK analize – rekla je Veselka.
Zašto je skelet napravljen od ostataka više ljudi?
Genetskom analizom lobanje je utvrđeno da je u pitanju bila žena koja je živela u rimsko doba, oko 3-4. veka. Ove analize otvaraju dodatna pitanja, poput onog zašto je lobanja rimske žene stavljena u neolitsko grobno mesto i zašto je neolitsko grobno mesto napravljeno od ostataka više ljudi.
Rimljani su možda slučajno poremetili neobičnu neolitsku grobnicu dok su sahranjivali kremirane ostatke i potom dodali lobanju i iglu od kosti, sugerišu istraživači. Druga mogućnost je da su Rimljani sastavili skelet od raštrkanih neolitskih kostiju i lobanje iz rimskog doba.
- Bilo da se sastavljanje kostiju dogodilo u kasnom neolitu ili u rimskom periodu, prisustvo “pojedinca” je očigledno bilo namerno – rekli su istraživači u studiji.
Međutim, motivacija za tako nešto je izgubljena u vremenu.
- Možda je ova zajednica bila inspirisana sujeverjem ili je osećala potrebu da se poveže sa pojedincem koji je boravio na tom području pre njih samih – kažu istraživači.
Značaj blizine reke za sahrane
Džejn Holmstrom, bioarheolog Koledža Mekalester u Minesoti koja nije bila uključena u studiju, rekla je “Lajv sajensu” da je ovo “neverovatno fascinantna i kompleksna studija”.
- Ona pruža interesantnu mogućnost prisvajanja zemlje putem sahrane tokom neolita, gde su porodične grupe unutar klana zajedno polagale pravo, a Rimljani su dodatno jačali svoje pravo na zemlju da potvrde svoju vlast na Galijom – rekla je ona.
Uprkos kulturnim razlikama, moguće je da su i ljudi iz neolita i rimskog doba izabrali mesto sahrane zbog njegove blizine reci.
- Reke i druge vodene površine su tokom vekova smatrane značajnima, i geografski i duhovno. Grad je bio smešten blizu reke, koja je možda bila moćno mesto – rekla je Veselka.
(Kurir.rs/Blic/Foto: Ilustracija)