Stalno se zaboravlja da je digitalna slika dvodimenzionalna i da se, kakav god da se majstor lati posla, neminovno gubi mnogo od složenosti i višedimenzionalnosti stvari, ljudi i pojava. Otuda smisao filma/serije - a tu spada i likovna umetnost - nije reprodukovanje/fotokopiranje nečeg što se dogodilo u stvarnosti, nego kreacija posebne stvarnosti filma/serije/umetničke slike.
Napred rečeno uopšte ne znači da stvarnost filma/serije nema nikakvih obaveza prema događajima iz stvarnosti koji su poslužili kao tema. Strogo uzev, ta obaveza se ne mora uzimati u obzir, može se tu mastiti i falsifikovati, ali onda rezultat bude uprd u čabar. Serija „Sablja“ je daleko od bilo kakvog uprda. To je dobra serija. Mnogo bolja od „Klana“, koji se bavio sličnom temom, nešto slabija od „Porodice“.
Osim sitnih zakeranja, za mene lično nema ničeg spornog u snimljenom materijalu. Problem je - i to samo moj, ne serijin - ono nesnimljeno. Recimo scena u paralelnoj Udbi u mutlaku gđe Ratković u kome pada odluka da se određeni duduk - nazovimo ga Stavra - obrlati obećanjem da će, „kad naši dođu na vlast“, biti postavljen za načelnika BIA, pa se posle nekog vremena skine sa aviona za Beč jer ga je predsednik nešto hitno pozvao.
Rez. Stavra ko bez duše juri sa aerodroma, dolazi u predsednikov kabinet, predsednik ga ne prima - ko biva zauzet - Stavra sav pokunjen izlazi na ulicu i pada pokošen metkom. Predsednikova pres-služba, pod komandom Glavonje Tijanića, momentalno izdaje saopštenje da su Stavru ubili Đinđić i Čeda jer je Stavra nosio poverljive dokumente o kriminalnim aktivnostima vlade. Tako je 2002. počela medijska priprema streljanja.
Sumašedša logika da se neprijatni svedok ubija nakon što je predao (nepostojeća) kompromitujuće dokumente i inače je krakteristična za bagrinsko-brabonjački lobi krivotvoritelja stvarnosti. Ista logika je primenjena nešto kasnije, na jednom suđenju, kad je „predsednik“ oslobođen optužbe jer je sudija njegove partije uvažio argument da je klevetu koju je izrekao, recimo u martu, čuo meseci i po dana kasnije na Radiju Slobodna Evropa, pa je samo „preneo“.
Pisac hoće da kaže da bar za njega nije dovoljno samo uprti prstom na političke pozadince (radije ih zovem guzice) streljanja (što je u seriji urađeno) nego pokazati - i to ne tako da se čuje na radiju u autu ili vidi na televizoru unutar televizora, nego „odigrano“ - da između političkih guzica, bad copsa, udbaša i mafijaša nije bilo samo sporadičnih domunđavanja, i poklapanja interesa, nego da je to bila tesna koordinisana saradnja.
Takođe nedostaje scena u nekom mutlaku u kome jedna fiktivna politička guzica u četiri oka kaže jednoj fiktivnoj kriminalnoj ličnosti: Samo pucajte, braćo, kad „naši dođu na vlast“, bićete „srpski junaci“.