U najgledanijem fudbalskom podkastu u regionu `Mojih TOP 11' jedan od gostiju bio je legendarni fudbaler Jugoslavije i lider šampionske generacije Sarajeva iz 1985. godine, Predrag Pašić.
Njegova životna priča je više nego zanimljiva.
Kada je 1976. godine sa omladincima bordo tima osvojio Kup Jugoslavije, mnogima se otelo "evo ga novi Džajić". Poređenje sa srpskim fudbalerom veka bila je velika privilegija za klinca koji se od malih nogu divio bravurama treće Zvezdine zvezde.
- Nikada nisam krio da je Džaja moj idol iz detinjstva. Na igralištu pored kuće i sa drugarima u školskom dvorištu oponašao sam njegove finte, skupljao njegove sličice i nije slučajno što sam karijeru napravio baš na poziciji levog krila. Na utakmici protiv Hamburgera, po kojoj me navijači najviše pamte, driblao sam Kalca isto kao Džaja Kamača u čuvenom meču Zvezde i Reala. Buljan se kasnije često šalio sa Kalcom "budi miran, da ti Paju ne dovedem" - rekao je Pašić u novoj epizodi 'Mojih TOP 11'.
Malo je falilo da i sarajevski biser završi pod svodovima beogradske Marakane.
- Imao sam ponude svih klubova "velike četvorke". Jurili su me Mišo Kovač iz Hajduka, Krasnodar Rora iz Dinama, Bjeković i Šoškić iz Partizana. Džajić je zbog mene dolazio u Sarajevo, što je velika čast i privilegija. U blizini moje zgrade, nalazila se kafana koju su držali članovi Saveza socijalista, gde smo se često okupljali, igrali karte i domine. Bio je i izvesni Štefo, praktično inventar lokala, voleo je da popije i sedeo je tu od jutra do mraka. Jedne večeri je izašao napolje da obavi nuždu i kada se vratio u kafanu, povikao je 'ljudi, video sam Džaju'. Svi su se pokidali od smeha. Rekli su mu „p'jana budalo, beži kući otrezni se“.
Štefo, ipak, nije video duha, već glavom i bradom legendu jugoslovenskog fudbala i tadašnjeg direktora Crvene zvezde.
- Bio sam u tom trenutku sa curom u gradu, kada sam se vratio kući tata mi je preneo detalje razgovora sa Džajom. Moja želja nije bila sporna, svakom igraču je tada bila čast da obuče dres Crvene zvezde. Zakazali smo novi susret i posle par dana tata i ja smo seli u auto i krenuli za Beograd. Sastanak je bio u kafiću kod Pavike, stigli smo umorni u ranim jutarnjim satima, Džaja nas je sačekao, ponudio kafom. Čekanje se odužilo jer je Branko Stanković šetao psa u parku. Tata je ustao i rekao „gospodine Džajiću, vama svaka čast, ali ne želim da šaljem sina kod trenera kome je 'cuko' važniji od igrača“. Možda je to bilo naglo i ishitreno, uglavnom, izašli smo iz kafića i vratili se za Sarajevo.
Utakmicu života u dresu Sarajeva, Paja je odigrao 1980. godine u Kupu UEFA protiv Hamburgera.
- U Nemačkoj nas je sudija iz Velsa masakrirao, isključio je Hadžibegića, Milaka i Radeljaša. Pred revanš na Koševu, osetio sam prvi put u karijeri nesnosnu tremu. Ušao sam u svlačionicu i požalio se Sušiću "mene je strah, ne znam kako se zovem". Pape me je uhvatio za ruku i rekao "obuvaj papuče, idemo kod Savka Kića u kafanu". Otišao je do šanka, naručio čašu viskija i naterao me da popijem na eks. Samo što nisam zapevao. Izašao sam na teren i odigrao najbolju utakmicu u svojoj karijeri. Nažalost, desetkovani izostankom tri suspendovana igrača, nismo mogli više od 3:3.
Ključni detalj u šampionskoj sezoni Sarajeva bila je Pajina bukvica u svlačionici posle neočekivanog poraza u Vinkovcima.
- Kao kapiten ekipe, smatrao sam za shodno da podignem glas i ukažem na propuste. Bio sam oštar i direktan, prvo prema sebi, a onda i drugima. Nastao je haos. Neki igrači su mi jako zamerili, najviše Faruk Hadžibegić. On je oduvek maštao da bude kapiten i ovu situaciju je doživeo kao priliku da konačno prigrabi traku. Bio sam i po tom pitanju jasan i glasan, rekao sam 'ako mislite da je Faruk vođa, nemam ništa protiv, meni je titula važnija od trake'. Želeo sam da razbudim igrače, da ih trgnem iz letargije, a njihova reakcija i pohod ka tituli su mi dali za pravo da verujem da sam napravio odličan potez.
Zvuči neverovatno da je igrač Pašićevih kvaliteta zabeležio svega 10 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.
- Muke sa Miljanom počele su još na pripremama za Olimpijske igre u Moskvi. Tu sam ja kriv, nema diskusije. Zamolio sam ga da me oslobodi obaveza jer sam bio umoran od naporne sezone. Najpre se složio, a onda me prijavio Disciplinskoj komisiji i kaznili su me sa tri meča suspenzije. Jedan od najtežih trenutaka u karijeri doživeo sam na Svetskom prvenstvu 1982. godine. Obećao mi je da ću igrati protiv Španije jer je znao da ću namučiti Kamača kao Džaja na utakmici u Beogradu - priča Paja i dodaje:
- Vrteo sam video-snimke, sanjao Kamača svake noći tokom priprema u Valensiji, postao je moja opsesija. Na sastanku pred utakmicu, Miljan diktira sastav i mene nema u 11. Ok, nije smak sveta, ne smeta mi ni ako uđem sa klupe. Čita dalje, nema me ni u 18. Tu mi se sve srušilo. Bio sam zvanično najbolje levo krilo u Jugoslaviji i nisam zaslužio takav tretman u reprezentaciji. Otvorio sam dušu pred novinarima i time zapečatio svoju karijeru u dresu sa državnim grbom.
Nije mu slučajno Erik Kantona poverio jednu od glavnih uloga u svom dokumentarnom filmu "Buntovnik bez razloga".
- Uvek sam poštovao odluke trenera, bio sam veliki profesionalac, ali nisam dao na sebe. Nepravde su me pratile od početka karijere. Postignem gol protiv Radničkog iz Niša u 11. sekundi, oni u Ginisovu knjigu rekorda upišu nekog Nemca koji je zatresao mrežu dve sekunde kasnije. Ne bih ni znao, da slučajno u "Sportskom pregledu" nisam pogledao snimak i čuo komentar Zorana Popovskog. Prihvatio sam Kantonin poziv, ali sam mu rekao da naslov filma ne odgovara mojoj fudbalskoj sudbini. Jesam bio buntovnik, ali buntovnik s razlogom.
Sastavljajući idealan tim od svojih bivših saigrača, Predrag Pašić je posebno apostrofirao značaj i kvalitete tri igrača: Vladimira Petrovića, Safeta Sušića i Jirgena Klinsmana.
O Pižonu:
- Igrač koga sam neobično cenio i voleo. Virtuoz koji je od svih nas u reprezentaciji najviše znao fudbala. Bio sam impresioniran njegovim karakterom i čovečnošću. Van terena toliko jednostavan i fin da vas je bukvalno ostavljao bez teksta. Vlada je kao dete. Divan, pitom, neiskvaren. Prosto mu u očima vidite iskrenost i skromnost. A sve što je znao sa loptom, bilo je na ivici genijalnosti. Čast mi je što ga poznajem i što smo delili svlačionicu u reprezentaciji.
O Papetu:
- Sarajevo je osvojilo titulu godinu dana nakon što je Sušić otišao u Pariz i to je najveći apsurd u istoriji jugoslovenskog fudbala. Očigledno je bio previše dobar igrač, da bi se u nekoj timskoj igri njegov talenat svodio na puko izvršavanje taktičkih zadataka. Neprevaziđeni fudbalski genije. Niskog težišta, mogao je pri brzini od 100 na sat da se ukopa u mestu. Na jednoj utakmici je izazvao ozbiljne povrede dva igrača koja su se zaletela da mu uzmu loptu i toliko se jako sudarila glavama da je lekarska ekipa imala pune ruke posla. Mene je uvek fascinirao način na koji lopta posle Papetovog šuta ulazi u mrežu. Skoro peške. Bukvalno mili ka suprotnom ćošku, golman je blizu, ali ne može ništa da učini. Pera Borota je imao ozbiljne traume od Safetovih golova.
Kurir sport / M. B.