Hrvatski portal Index.hr objavio je recenziju novog srpskog filma "Volja sinovljeva" čija je premijera u Sava centru bila 26. novembra. Hrvati su prilično nahvalili film rekavši da "srpska kinematografija deluje gigantski u odnosu na sve regionalne", a mi vam tekst prenosimo u celosti.
"Hteli to drugi u okolini da priznaju ili ne, srpska kinematografija u ovom trenutku deluje gigantski u odnosu na gotovo sve regionalne. Tako je u gotovo svakom aspektu filmske umetnosti - režiji, glumi, scenariju, a ponajviše u produkciji, u čiji je razvoj susedstvo uložilo dovoljno, očigledno metodično i kontinuirano, da su projekti o kojima je nekada moglo samo da se sanja, poput Volje sinovljeve, postali mogući.
Više puta smo u recenzijama filmova i serija koji dolaze iz Srbije spominjali kako se i dalje traži ona magična nit kojom će se ostvariti i globalni, a ne samo regionalni uspeh - ono nešto specifično po čemu će njihova pop-kultura postati svetski prepoznatljiva. Možda je potrebno da dobiju malo vetra u leđa s američke strane da bi se to dogodilo, a možda i ne; o tome nekom drugom prilikom.
Postapokaliptični film na tragu Mad Max-a
No, sasvim je jasno da Srbi u tom smislu kopaju najizdašnije, istražujući dubine koje čak ni u vreme zajedničke države nisu bile eksploatisane ni zamislive. Ovoga puta reč je o podžanru distopijskog SF-a ili, kako se obično kaže, postapokaliptičnom filmu na tragu Mad Max-a.
Već gledanjem trejlera za Volju sinovljevu postaje jasno da se tvorci ovog čuda ne šale, nego ozbiljno bacaju jake adute na sto. Vrhunski izgled scenografije, kostima, maski, fotografije, zvuka i opšti estetski dojam stvaraju kod prosečnog gledaoca neminovan osećaj da ti likovi moraju da progovore na engleskom, verovatno s jakim australijskim naglaskom.
Ali onda čujemo reči na dobro poznatom jeziku (od kojeg nekima trnci krenu niz kičmu) i moramo da protrljamo oči kako bismo bili sigurni da je ono što gledamo zaista stvarnost, a ne još jedna montaža.
No, nije montaža… Nije "deep fake". Trejler, osim što je stvorio neverovatno uzbuđenje, učinio je i dobru stvar jer je svoj svet, njegov kontekst i radnju ostavio pod velom tajne, tako da je uzbuđenje radoznalih fanova, koji su 26.11. pohrlili na premijeru u beogradski Sava Centar, bilo poprilično visoko.
Prekretnica u istoriji srpske kinematografije
Film je najavljen kao istinska prekretnica u istoriji srpske kinematografije, a automatski i svih povezanih (voljno ili nevoljno). Čekali smo nestrpljivo da saznamo više o tom svetu koji nam se otkrivao samo kroz fragmente dijaloga.
Slepi guslar svira Volju sinovljevu, Kula objavljuje da se traži Marija od Krvavih Glava, neka balkanska verzija Besmrtnog Džoa ("Immortan Joe") ili Lorda Humungusa govori distorziranim glasom kroz masku okupljenim podjednako zastrašujućim nakazama, sablja bira onoga ko će je nositi i njome seći... i tako dalje.
Pa šta je sve to? Kakva se mitologija krije iza svega? Je li to zaista Mad Max s aromom šljivovice? Je li sadržaj podjednako jak kao i predstavljeni trejler ili je u pitanju samo jedno dobro skrojeno Potemkinovo selo?
Nešto poput grandioznog grada na obali reke napravljenog tako da bude izvan blještav i doteran, simulirajući bogatstvo i blagostanje neupućenom posmatraču, dok je iznutra u stanju raspada… No dobro, nećemo dalje s ovim poređenjem da nas posle ne optuže da smo zlonamerni ili zavidni.
Dakle, Volja sinovljeva izgleda odlično! U više od dva sata trajanja ambijent i prostranstvo postapokaliptičnog sveta prikazani su nam izdašno i bez ustezanja. Ono što je u tom smislu nedostajalo njegovom Džeju i Dorćolu sedamdesetih i osamdesetih Nemanja Ćeranić je u Volji uspio ostvariti te nas kamera vodi i daje izdašan uvid u pustoš ostalu nakon nuklearne katastrofe.
Krunski dragulj u tom smislu je, naravno, vizual Grada - mesta koje nema ime, već je to, verojatno, jedina velika preostala urbana naseobina ovoga sveta sa središtem u zloslutnoj Kuli, koju vrlo detaljno vidimo i izvan i iznutra, kao i njeno okruženje u vidu slamova koji se protežu unedogled.
Svet Volje sinovljeve je budućnost nakon velikog uništenja koje se dogodilo ne znamo kada i ne znamo gde. Veze s današnjicom i bilo čime iz nama poznate socijalne, kulturne ili geopolitičke stvarnosti svedene su na minimum.
Plemena bez jezika, vjere i nacija
S druge strane, direktne veze sa srpskom kulturom, mitologijom, narodnom epikom, običajima, a ponajviše istorijskim i političkim posebnostima više su simbolične. To će nekima biti sjajno, a nekima, moguće je, pokvariti utisak jer su se možda nadali nečemu jasnijem u tom smislu.
Osim što govore srpski, ovi ljudi nemaju ni jezik, ni naciju, ni veru, niti imaju bilo kakvo sećanje na svet koji je nestao. Na nama je da pokušamo da ih povežemo s nečim poznatim te je onda i težina potencijalne greške na našim plećima ako to previše direktno napravimo.
Ljudi Ćeranićeve i Madžarevićeve (scenarista Strahinja Madžarević) postapokalipse podeljeni su po plemenima koja se uglavnom razvrstavaju prema aktivnostima koje obavljaju. Protagonista Jovan (Igor Benčina) dolazi iz plemena koje čuva seme i bavi se poljoprivredom i, kao i mnogi, mora da plaća danak spomenutoj Kuli, odakle Vladar gospodari i pritiska sve u gradu, ali i dalekim naseobinama oko njega.
Kada se danak neminovno poveća i zatraži se previše, plemenski poglavar Aberdar (Svetozar Cvetković) odbija da plati, a sledi krvava odmazda koju predvodi Barjaktar (Miodrag Radonjić). Da nesreća bude veća, dete pridošlo iz Grada, koje je odraslo s Aberdarevom decom, čovek po imenu Tuđin (Sergej Trifunović) zavodi njegovu kćer jedinicu (Marta Bjelica) i odvodi je sa sobom u Grad, gde započinje vlastiti uspon na moć.
Opisani siže zapravo je samo epski okvir unutar kojeg se priča odvija i verujte kada kažemo da nismo nimalo spojlovali i da ćete biti podjednako zaintrigirani kada sve krene. U uvodnoj sceni slepi guslar sa svojim vodičem dečakom u nekoj krčmi u preriji kojom šiba beskrajni vetar počne da gusla i peva o onome što se zbilo i što ćemo mi u filmu gledati.
Šta nedostaje?
Kao što smo rekli, direktnih veza s našim svetom nema, a autori filma svoj kulturni kod ispisuju i upisuju u tkivo filma upravo ovakvim postupcima - slepi guslar nalik legendarnom Filipu Višnjiću, potom epizoda s otmicom mlade, arhaičnim imenima poput Aberdara, Barjaktara ili evokativnim poput Jovanove pratilje Anđelije (Isidora Simijonović) - neminovna je pomisao na istoimenu vernu ljubu Banović Strahinje, srpskog junaka iz pretkosovskog ciklusa, koju je nekada glumila Sanja Vejnović u filmu Vatroslava Mimice.
Naravno, Sergej u svemu tome funkcioniše kao spoj Vuka Brankovića i Vlaha Alije, turskog despota s imidžem antagonista iz Kurosavinih filmova. Dakle, osim što su ponosni Srbi, Ćeranić i Madžarević, kao i njihova ekipa, više od svega su i posvećeni filmofili, pa osim srpsko-epskih, ovde, makar u smislu vizualnih rešenja, prevladavaju omaži američkoj kinematografiji, vesternima, ali i samurajskoj estetici u njenom pop-kulturnom derivatu.
Ako želimo da budemo potpuno objektivni, ta vrsta omaža im je prilično uspela i bez trunke zadrške treba priznati da je napravljen respektabilna žanrovska mešavina koja otvoreno slavi i priznaje svoje filmske uzore. S druge strane, evociranje visina i dubina srpskih epskih junačkih pesama, jednog od najvećih spomenika svetske književnosti, ipak nije ni načeto te motivi s kojima se na tu mitologiju pokušavalo da se nadoveže, nažalost, ostaju samo okviri za prepoznavanje, bez istinskog uticaja.
Naš je utisak pre da će Volja sinovljeva izazvati ushićenje filmofila nego što će postati neki moderni filmski odraz mitološkog srpstva i izvor nacionalnog ponosa.
Ako već govorimo o ponosu, srpstvu ili kulturnom kodu (rizikujući optužbu za srbofiliju), naš je utisak da je sve to, kada je u pitanju kinematografija ove zemlje, puno više, jače i bolje živelo u nekoj drugoj vrsti filmova. Upravo u onome od čega se žanrovski, estetski i idejno Volja sinovljeva želi odmaknuti, objavljujući "novo doba".
Lepo je evocirati sve te sablje, junake, guslare, megdane, zrna pšenice, otpore tuđinu, običaje, ali bez živog duha naroda sve je uzalud. A taj duh živeo je moćno i jako upravo kroz dijaloge srpskih filmova, koji su oduvek bili najsočniji, najsmješniji, najživotniji, najmemorabilniji.
Replike legendarnih glumaca iz ovog dela kinematografije bivše Jugoslavije, i pre i posle rata, najviše su se prepričavale od Triglava do Đevđelije. Čak i hard-core nacionalisti drugih konfrontiranih naroda ponavljali su rečenice iz antologijskih filmova koje su, unatoč pretpostavljenoj mržnji, još uvek nazivali i nazivaju "domaćim".
I ako sebi želimo da dopustimo makar jednu direktnu kritiku na Volju sinovljevu (rizikujući optužbu za prikrivenu srbofobiju), onda je to upravo izostanak tih dijaloga. Film će izazvati poštovanje, ali prilično smo sigurni da se nijedna legendarna replika iz njega neće izdvojiti. Za ta dva i kusur sata niko se u dvorani nije skoro nijednom nasmejao.
Falilo je upravo toga - sočnosti, duhovitosti, humora.
Moguće je da je prikazana nuklearna katastrofa to ubila. U filmskom svetu, svakako. A moguće je i da u svom tributu Kuli u ovome našem, stvarnom svetu u Srbiji pre žele, umesto dobrog starog domaćeg, da podare neki po stranoj licenci skrojeni proizvod, tek s aromom lokalnog, nikako prejakog okusa, čak i u slučaju da će ga na kraju konzumirati samo oni i eventualno njihovi susedi."
(Kurir.rs/ M.F.)
Premijera filma Volja sinovljeva: