FAMOZNO: DVADESET JEDNU GODINU POSLE

Pravi je čas da se nakon odgledanih osam epizoda „Sablje“ - i nakon pročitanih osam mojih recenzija - zapitamo gde „smo“ danas, dvadeset jednu godinu posle policajne akcije „Sablja“, šta radimo, šta nam se događa.

Svetislav Basara

28.11.2024.

Kurir

Da ne bih mnogo dužio, biću kratak: Događa nam se ono što je moralo da nam se događa i što će nam se i dalje događati. Još pre pet, šest godina bih napisao „tako će nam biti sve dok se, bla, bla, bla“, danas to neću napisati zbog dobrobiti beogradskih vrabaca, koji bi u desetinama hiljada pomrli od smeha kad bi čuli šta pričam.


Društvo - to je prejaka i maglovita reč pa ću upotrebiti reč javnost - koje, delom iz urođenog pasjaluka, delom iz beslovesnosti, poveruje telalima i rent-a-novinarima Koštuničinog Gebelsa Glavonje Tijanića, koji, držeći u rukama pištolj čija se cev još puši, tvrde da su Gavrića ubili Đinđić, Čeda i Beba da bi prikrili povezanost vlade i kriminalaca, neizbežno je moralo završiti u „ovom što nikad ovako nije bilo“.
Društvo - ovde je reč primerena - koje plebiscitarno odbaci politiku uspostavljanja ustavnosti, dovršavanja i konsolidacije države, odvajanja državnih institucija od partija (na čemu je čak i Musolini insistirao) i crkve od države i eliminacije uticaja rođačkih i burazerskih veza na državna posla, koje je, nadalje, takođe plebiscitarno glasalo za pučističke partije i saradnike, nije „zaslužilo“ - to mu dođe nekako pasivno - nego je aktivno radilo na „ovom što nikad ovako nije bilo“, u idiotskom očekivanju da će „ovo što nikad ovako nije bilo“ biti onako kako se babama snilo.


Čemu li se nadalo društvo koje nije videlo - tačnije koje se pretvaralo da ne vidi - munjevitu postpučističku restauraciju ćosićevskomiloševićevske politike, seriju potonjih državnih udara, društvo koje se posakrivalo u mišje rupe kad ga je na veličanstvenom mitingu za Kosovo Kusturica pitao „Gde ste, pacovi“.


Čemu se tek nada (bolje) društvo koje dvadeset i jednu godinu posle policijske akcije „Sablja“ nije u stanju da iznedri makar jednu opozicionu stranku koja bi imala više od 500 članova i čiji bi program bio kvalitativno suprotan - ne protivan - vladajućem programu.
Neki moji poznanici takvo žalosno stanje opozicionih stvari tumače strahom opozicionara da bi ukoliko bi izašli u javnost sa takvim programom, završili kao što je završio Đinđić. Ali moji poznanici su, kao i krle 22, samo polovično u pravu. Vodeći opozicionari uglavnom jesu bezmudići i ženski polni organi muškog pola, tu je, međutim presudno to što niko od njih ne misli politički kao Đinđić, a još manje misli da bi trebalo nešto poraditi na strukturalnim, a ne pukim kozmetičkim i personalnim promenama.


Koliko vidim - a posle dvanaest godina mislim da dobro vidim - niko od (bar onih najeksponiranijih) opozicionara ne vidi nikakav problem u kolektivističko-populističkom modelu vladanja, nego isključivo u vladaru. Niti iko makar pomišlja da bi možda bilo dobro da se sistem populističko-carističkog vladanja zameni sistemom državne uprave.