Sonja Zonis ispričala je inspirativnu priču za "Metro" u nadi da će ona dopreti do što više ljudi. Kao mlađa često je donirala krv, bez ikakvog "posebnog" razmišljanja u želji da pomaže ljudima, a nedavno je dobila mejl kom se nije nadala.
- Listajući kroz svoj inbox, zastala sam kada sam ugledala mejl od tima Svetske zdravstvene organizacije za transplataciju i davanje krvi.
"Možda se sećate da ste prilikom prethodnih donacija krvi takođe pristali da budete potencijalni donor koštane srži ili krvnih matičnih ćelija. Sada smo utvrdili da ste potencijalni donor za jednog pacijenta" - započela je Sonja.
Kako navodi, nikada prilikom davanja krvi nije razmišljala o tome, ali je pristala jer smatra da treba uvek pomoć drugima da bude želja i opcija kod nje.
- Sećam se, kada sam imala dvadeset i nešto godina, otišla sam da dam krv. Tog dana sam dobila obrazac koji je trebalo da popunim, a na njemu je bilo polje gde treba da označim mogućnost da postanem donor ako želim. Nisam videla nijedan razlog zašto to ne bih učinila, pa sam označila kvadratić i od tog trenutka sam zvanično postala deo britanskog registra donora koštane srži (sada poznatog kao "NHS Stem Cell Donor Registry"). Nakon toga se ništa nije promenilo. Moj život je išao normalnim tokom i jedva da sam o tome razmišljala - navodi ona.
Zatim, u julu 2020, nakon što je rodila sina Damijana, iznenada se podsetila koliko je važno pomagati drugima. Imala su traumatično iskustvo – ugrušak pre porođaja, hitan carski rez tokom kojeg je izgubila mnogo krvi i morali su da ostanu u bolnici 10 dana nakon detetovog rođenja zbog virusne infekcije. Kako navodi, kada su se napokon vratili kući, znala je da su oboje "srećni što su preživeli" i što je dočekala da se vrati u svoj dom sa svojom bebom.
- Želela sam da učinim nešto da se odužim, ali nisam bila sigurna šta. A onda sam čula priču o ćerki Ešli Kejna, Azejli. Kada je imala samo osam nedelja, njeni roditelji su primili strašnu vest da ona ima akutnu mijeloidnu leukemiju. Imala sam opšte znanje o tome šta je ovaj tip raka – rak belih krvnih zrnaca koji obično brzo napreduje i ima agresivan karakter – i da obično zahteva hitno lečenje. Kao i mnogi drugi čija su srca dirnuta ovom pričom, počela sam redovno da pratim naloge njenih roditelja na društvenim mrežama kako bih bila u toku sa novim informacijama o njihovoj ćerki.
Saznala sam da Azejla prolazi kroz hemoterapiju, ali i da je sa 12 nedelja odlučeno da će joj biti potrebna transplacija matičnih ćelija zbog agresivne prirode njenog raka. Ali bilo je i zastrašujuće saznanje da su u to vreme pacijenti poput Azejle, koji potiču iz mešovitih etničkih sredina, imali samo 20 odsto šanse da pronađu nepovezanog donora matičnih ćelija. Iako sam znala da moje etničko poreklo neće biti odgovarajuće za nju – pola sam Grkinja, pola Britanka – pomislila sam da možda mogu biti odgovarajući donor za nekog drugog i, ako je tako, onda vredi pokušati. Uostalom, da je Damijan bio u toj situaciji, želela bih da neko uradi isto za mene i moje dete - priseća se.
I tako je, podstaknuta pričom, odlučila da pristane na doniranje krvi. Većina ljudi koji se prijave za ove registre nikada neće morati ništa da rade. Toliko faktora mora da se poklopi da biste postali prihvatljiv donor, a najvažniji je da se tipovi tkiva poklapaju.
- Ali, u julu ove godine, stigao je mejl da sam zaista savršeni donor za jednog pacijenta. Bila sam toliko uzbuđena. Naravno, bilo je mnogo informacija koje sam morala da obradim – ali, srećom, njihova kancelarija već je poslala informativne pakete i brošure koje su odgovarale na sva moja pitanja – i morala sam da dobijem saglasnost svog lekara da nastavim, ali već sam znala šta će biti moj odgovor.
Bilo je malo čekanja, ali na kraju su mi zakazali da dođem u London na proceduru nekoliko nedelja kasnije. Celo iskustvo više je ličilo na mini odmor nego na medicinski zahvat. Boravila sam u hotelu, jela u dobrom restoranu i išla u bolnicu samo dva puta. Priznajem, oba puta sam bila tamo po pet sati, ali donacija nije previše različita od davanja krvi: sedila sam u krevetu, čitala knjige ili sanjarila gledajući kroz prozor i osim početnog uboda iglom, nije bilo bola. Kada je došlo vreme da idem kući, osećala sam se toliko ponosno i srećno. Prva ću da priznam da sam uradila sebične stvari u životu, ali ovo je bilo jedino što je zaista bilo nesebično. Osećala sam da sam dala nešto dobro u svet, pomogla sam kompletnom strancu.
Sada, samo čekam da čujem kako je prošla donacija. Za sada mogu samo da komuniciram sa svojim primaocem anonimno putem registra. Ako budem imala priliku, volela bih da ostvarim kontakt. Moraću da čekam da vidim da li će oni biti otvoreni za to, ali to bi bilo neprocenjivo iskustvo - navodi ona.
Istakla je da je ovo priča koju je želela da podeli kako bi inspirisala ljude da pomažu i mo\da nekome spasu ivot.
(Kurir.rs/ Metro/ M.F.)
Dok se ne promeni svet, broj donora srca se neće povećati: