U večeri 28. novembra 1942. godine, više od 1.000 ljudi sa lokalne fudbalske utakmice završilo je svoje veče u "Kokonat Gruv" noćnom klubu, najstarijem klubu u Bostonu. Ali ono što je počelo kao veče slavlja, ubrzo se završilo na tragičan i nesvakidašnji način.
Kada je varnica iz neispravnog ožičenja slučajno zapalila veštačko drvo palme, prepuni noćni klub, koji je bio dizajniran da primi samo oko 500 ljudi, brzo je bio zahvaćen plamenom. U panici koja je usledila, stotine ljudi je bilo zarobljeno unutra, a većina izlaznih vrata zaključana. Na stotine tela ostala su nagomilana pored jedinog otvorenog ulaza, usled čega su zakrčili i izlaze, a 490 ljudi je na kraju poginulo u najgorem požaru u zemlji u poslednjih četrdeset godina.
- Ljudi nisu mogli da izađu napolje. To je bila tragedija ogromnih razmera - rekao je dr Kenet Maršal, penzionisani plastični hirurg iz Bostona i predsednik Memorijalnog komiteta pod istim imenom kao i noćni klub.
U roku od pola sata od izbijanja požara, Crveni krst je mobilisao više od pet stotina dobrovoljaca, dok je gradonačelnik Bostona uveo vanredno stanje. Više od 300 žrtava — od kojih su mnoge kasnije umrle — prebačeno je u gradsku bolnicu u Bostonu za sat vremena, u proseku jedna žrtva svakih jedanaest sekundi, dok je Opšta bolnica u Masačusetsu primila 114 žrtava za dva sata.
Tragični gubici podstakli su revolucionarne skokove
I pored nezapamćene tragedije — ova užasna katastrofa je izazvala dramatične promene u bezbednosnim propisima kako bi se sprečila još jedna katastrofa ove veličine i dovela do razvoja medicinskih tehnika koje su na kraju spasile milione života.
Tragedija je transformisala tretman nege opekotina i upotrebu plazme na žrtvama opekotina, ali što je najvažnije, predstavila je javnosti novi čudesni lek koji je revolucionisao medicinu, doveo do rađanja moderne farmaceutske industrije i skoro udvostručio očekivani životni vek, sa 48 godina, koji je bio na prelazu iz 20. veka, na 78 godina u godinama posle Drugog svetskog rata.
Razorna tuga preživelih dovela je i do prve objavljene studije o posttraumatskom stresnom poremećaju od strane pionirskog psihijatra Aleksandre Adler, ćerke čuvenog bečkog psihoanalitičara Alfreda Adlera, koji je bio Frojdov učenik. Doktorka Adler je proučavala anksioznost i depresiju koji su usledili nakon ove katastrofe, prema Njujork tajmsu, i "kasnije primenila svoja otkrića na lečenje veterana Drugog svetskog rata".
Umesto odsecanja plikova i upotrebe boja i taninske kiseline za lečenje opečenih tkiva, koje mogu da stvrdnu kožu, naneli su gazu premazanu vazelinom. Lekari su takođe usavršili formulu za korišćenje plazme — tečnog dela krvi i medicinske tehnologije koja je bila stara samo četiri godine — da bi se nadoknadile telesne tečnosti koje su isparile zbog gubitka zaštitnog omotača kože.
Aleksandar Fleming je 1928. godine otkrio lekovite moći penicilina, koji je obećao da će iskoreniti zarazne patogene koji su ubijali milione svake godine. Nakon ovog stravičnog požara, vlada je naredila da se otpreme sve zalihe penicilina u Boston, prilikom čega je na desetine ljudi spašeno od gotovo sigurne smrti u prvoj javnoj demonstraciji moći antibiotika, a postojanje penicilina nije više moglo da se sakrije od javnosti.
Sledećeg dana, lek je nazvan "neprocenjivim" i "čudesnim" u dnevnim novinama.
U roku od četrnaest meseci, proizvodnja penicilina je eksponencijalno eskalirala, stvarajući dovoljno da spase živote hiljada vojnika, uključujući mnoge od invazije na Normandiju. A u oktobru 1945. godine, samo nekoliko nedelja nakon što je japanska kapitulacija okončala Drugi svetski rat, Aleksander Fleming, Hauard Flori i Ernst Čejn dobili su Nobelovu nagradu za medicinu.
Kurir.rs/Upworthyscience/ Prenela: M.S.