Reportaža italijanskog lista Korijere dela Sera privukla je veliku pažnju javnosti, zbog intervjua sa Sašom, ukrajinskim snajperistom koji tvrdi da je do sada ubio 147 ruskih vojnika.
On je objasnio da je za njega likvidacija neprijateljskog vojnika normalan posao.
- Nanišanim ga, osiguram se da hitac ne bude uzaludan i da niko ne može da me primeti, kao i da imam mogućnost da se udaljim odatle. Najčistije je kada sve završiš samo jednim, preciznim hicem. Posle ne razmišljam dalje o tome: Bože sačuvaj kada bih to radio, ako ja ne ubijem Ruse, oni će ubiti mene - kazao je Saša, koji se predstavio pozivnim imenom "Duh", pošto su njegovu jedinicu nazvali "Duhovima iz Bahmuta".
Sašino iskustvo mnoge je podsetilo na legendarnog finskog snajperistu Simo Hajhu, koji se borio protiv Rusa tokom Zimskog rata i Drugog svetskog rata, ili Nastavljenog rata, kako se naziva u Finskoj.
Hajha je imao nadimak Bela smrt, i prema sopstvenim tvrdnjama ubio je 500 neprijateljskih vojnika. Sa druge strane, nezvanični izvori tvrde da je Simo Hajha ubio preko 800 neprijateljskih vojnika.
Osim što je bio spretan sa snajperom, on je ubio i preko 200 vojnika iz mašinke. Zanimljivo je da je ovaj "skor" postigao za manje od 100 dana i ta brojka čini ga najuspešnijim snajperistom u Drugom svetskom ratu, i jednim od najuspešnijih snajperista svih vremena.
Hajha je vodio prilično jednoličan život u Finskoj. Odslužio je godinu dana u vojsci, a zatim počeo da se bavi zemljoradnjom i lovom. Onda je došla 1939. godina i Sovjetski savez je napao Finsku, a Simo je odlučio da pomogne otadžbini.
Kako se većina sukoba odvijala po šumama, smislio je najbolji način da pomrsi konce neprijatelju. Uzeo je svoju pušku, nekoliko konzervi, sakrio se na drvo i po ceo dan pucao na neprijatelje. Budući da je u mirnodopskom vremenu većinu vremena provodio u lovu, bio je i te kako spreman za ratovanje u šumi čemu svedoče stotine ubijenih neprijatelja.
Sve se dešavalo u par metara dubokom snegu i na temperaturi koja se kretala u rasponu od minus 20 do minus 40 stepeni.
Simo je danima ležao u svojoj beloj kamuflažnoj odeći (kojoj duguje nadimak "Bela smrt") , okružen snegom koji je držao i u ustima da se ne bi videla para koja nastaje disanjem. Većinu vremena provodio je sam, a jedino što je radio bilo je ubijanje neprijatelja.
I to bez pravog snajperskog nišana, što njegove poduhvate čini još neverovatnijim.
Nije voleo teleskopski nišan iz više razloga: Bez optike na pušci glavu je mogao da drži nisko što ga je činilo teškom metom, nije bilo ni odsjaja koji bi mogao da ga oda. Primenjujući ovakve i slične tehnike iz lova uspevao je da ostane skriven od očiju neprijatelja. Na primer, uvek je utabavao teren ispred mesta na kome se krio kako pucanj ne bi raspršio sneg i otkrio mu položaj.
Sovjeti su bili svesni da trpe velike gubitke, ali su računali da je to u ratu normalno.
Međutim kada su čuli da je za njihove ogromne gubitke zaslužan jedan čovek, zabrinuli su se i počeli da kuju plan za njegovo smaknuće. Slali su lovce na snajpere, ali ih je Finac sve pobio.
Za nešto manje od 100 dana Hajha je iz snajpera ubio 542 vojnika a iz automatske puške preko 160 i tako povećao svoj “skor” na 705 mrtvih.
Zavladao je paničan strah i uskoro se nije mogao naći vojnik koji je hteo da mu priđe blizu, pa su Rusi posegnuli za drugačijim rešenjem. Pokušali su da ga smaknu artiljerijom i izbombardovali svako mesto za koje su pomislili da bi moglo da skriva misterioznog snajperistu. Međutim i to je prošlo bezuspešno.
Konačno, 6. marta 1940. Hajha je pogođen metkom u glavu tokom jedne zasede. Sovjeti su videli teške povrede glave i nepomičnog Hajku te zaključili da je mrtav i ostavili ga tako. Pronašli su ga saborci i odneli u komandu gde se osvestio posle nedelju dana, na dan zaključenja mira.
Vojnici koji su ga pronašli tvrde da mu je visila cela leva strana glave što je s obzirom na kasnije slike vrlo moguće.
Ostao je poznat po tome što je najbrže u istoriji finske vojske napredovao od čina vodnika do čina poručnika.
Mnogi nisu odobravali njegove postupke tokom Zimskog rata, pa je čak dobijao i pretnje smrću posle Drugog svetskog rata. Povrede koje je zadobio u ratu ostavile su prepoznatljive ožiljke na licu, pa je kao poznata ličnost izbegavao veće grupe ljudi.
Nikada se nije ženio, i patio je od usamljenosti i straha - noći su mu bile naročito teške.
Hajha je bio poznat kao skroman čovek koji se nikada nije hvalio svojim ratnim zaslugama. Retko je govorio o ratu i svojim iskustvima. Kada su ga 1998. pitali kako je postao tako dobar snajperista, odgovorio je jednostavno: "Vežbajte".
Hajha je svoje poslednje godine proveo u staračkom domu za ratne veterane u Hamini, gde je umro 2002. u 96. godini. Sahranjen je u svom rodnom gradu Ruokolahti.
SNAJPERISTA IZ UKRAJINE