ZBOGOM, LENJINE! Rušenje Berlinskog zida - samrtno zvono komunizma
Svetska dešavanja danas se često odvijaju veoma brzo, ali teško je nadmašiti brzinu i snagu promena iz 1989. godine. Sve je kulminiralo jednim od najslavnijih događaja u skorašnjoj istoriji - padom Berlinskog zida
Posle Drugog svetskog rata Evropa je bila podeljena između Sovjetskog Saveza i njegovih bivših zapadnih saveznika, a Sovjeti su postepeno počeli da podižu gvozdenu zavesu, koja je odvajala Istok od Zapada.
Poražena Nemačka bila je podeljena između sila koje su je osvojile - SAD, Velike Britanije, Francuske i SSSR - sa istočnom stranom, koju su zauzeli Sovjeti. Istočna Nemačka, zvanično Nemačka Demokratska Republika, postala je uporište Sovjetskog Saveza u zapadnoj Evropi.
Ali Berlin je bio podeljen na četiri dela, s britanskim, francuskim i američkim zonama u zapadnom delu grada i sovjetskom zonom u istočnom. Zapadni Berlin se pretvorio u ostrvo okruženo komunističkom Istočnom Nemačkom. Na kraju je 1961. godine podignut zid, zato što je iz Istočnog Berlina ogroman broj ljudi odlazio na zapad.
Okidač
Osamdesetih godina Sovjetski Savez se suočavao sa akutnim ekonomskim problemima i velikom nestašicom hrane, a kad je u aprilu 1986. godine eksplodirao nuklearni reaktor černobiljske elektrane, bio je to simboličan trenutak u dolazećem padu komunističkog bloka.
Mihail Gorbačov, relativno mlad sovjetski lider, koji je vlast preuzeo 1985. godine, uveo je reformsku politiku „glasnosti“ (otvorenosti) i „perestrojke“ (prestrojavanja). Ali događaji su se odvijali mnogo brže nego što je i on mogao da predvidi.
Već je dolazilo do reformističkih pokreta u komunističkom bloku. Godine aktivizma i štrajkova u Poljskoj kulminirale su time što je njihova vladajuća komunistička partija glasala za legalizaciju zabranjenog sindikata Solidarnost. U februaru 1989. godine Solidarnost se nalazila u pregovorima s vladom i na delimično slobodnim izborima tog leta uspela da osvoji poslanička mesta u parlamentu. Iako su komunisti uspeli da zadrže određenu kvotu poslaničkih mesta, Solidarnost bi osvojila većinu svaki put kad bi joj bilo dozvoljeno da glasa.
I Mađari su u martu pokrenuli masovne demokratske demonstracije. U maju je uklonjeno 240 kilometara bodljikave žice uz granicu sa Austrijom - prva pukotina u gvozdenoj zavesi. Mađarsku revoluciju iz 1956. godine Sovjeti su brutalno ugušili, ali ova je uspevala.
U avgustu se revolucionarni talas istinski podigao na obodima. Dva miliona ljudi širom Estonije, Letonije i Litvanije - tada deo Sovjetskog Saveza - održale su neke od najupečatljivijih demonstracija takozvane raspevane revolucije, kada su formirale ljudski lanac dug 600 kilometara širom baltičkih republika zahtevajući demokratiju. Po avgustovskim vrelinama Mađarska je otvorila granice sa Austrijom ka zapadu, omogućivši tako bekstvo istočnonemačkim izbeglicama.
Slavlje
Gvozdena zavesa je popuštala. Čehoslovačka, čiji je zahtev za pokretanje liberalnih reformi bio brutalno ugušen 1968. godine, omogućila je drugi način za bekstvo. Istočni Nemci su mogli da putuju u susedne socijalističke države bez ograničenja i počeli su da naviru u tamošnju zapadnonemačku ambasadu u stotinama, jer bi na kraju vozom bili evakuisani na zapad.
Istočna Nemačka je na kraju, u oktobru, zatvorila granicu sa Čehoslovačkom kako bi zaustavila navalu. Ali tada se revolucija već proširila čitavom Istočnom Nemačkom. Sve je počelo s demonstrantima koji su se okupili u centru Lajpciga zahtevajući slobodu. Devetog oktobra, svega nekoliko dana posle proslave 40. godišnjice Istočne Nemačke, na ulice je izašlo 70.000 ljudi. Iz Zapadne Nemačke pozivali su na slobodne izbore, a novi komunistički lider Istočne Nemačke Egon Krenc počeo je da govori o reformi. Niko nije znao da ih je od pada Zida delilo svega nekoliko nedelja.
Krajem oktobra parlament u Mađarskoj, jednoj od prvih zemalja u kojoj su održane masovne demonstracije, usvojio je zakon koji je omogućio direktne predsedničke izbore i višepartijske parlamentarne izbore.
A onda je 31. oktobra broj onih koji zahtevaju demokratiju u Istočnoj Nemačkoj narastao na pola miliona. Krenc je odleteo u Moskvu na sastanke, gde je dobio uveravanja da ujedinjenje Nemačke nije u igri.
Četvrtog novembra, mesec dana pošto su otpočeli protesti u Istočnoj Nemačkoj, oko pola miliona ljudi okupilo se na Aleksanderplacu, u srcu Istočnog Berlina. Tri dana kasnije vlada je podnela ostavku. Ali nije postojala namera da se dopusti demokratija i Egon Krenc je ostao na čelu Komunističke partije i defakto lider zemlje. Neće, međutim, ostati tamo dugo. Pet dana kasnije otvorena je granica. Hiljade ljudi su prošle, slaveći i plačući, a te potresne scene su prenošene širom sveta. Mnogi su se popeli na zid kod Brandenburške kapije, odvaljujući komade zida čekićima i pijucima.
Revolucije
Talas revolucija iz 1989. godine, međutim, još nije bio okončan.
Studenti koji su demonstrirali u Pragu sukobili su se s policijom, pokrenuvši baršunastu revoluciju, koja je za svega nekoliko nedelja svrgla komunizam u Čehoslovačkoj. U Rumuniji su se demonstracije završile nasiljem i dovele do pada komunističkog diktatora Nikolaja Čaušeskua. Nova vlada preuzela je vlast, dok je svrgnuti lider bežao iz svoje palate pred naletom ljute mase. On i njegova žena Elena uhvaćeni su i streljani na Božić. A sam Sovjetski Savez? Letonija, Litvanija i Estonija su 1990. novostečene političke slobode iskoristile da izglasaju pad vlastitih komunističkih vlada i naprave korake ka nezavisnosti. Sovjetski Savez se raspadao, ali Gorbačov je napravio još jedan zlosrećni pokušaj da ga reformiše pozvavši na okupljanje lidere 15 sovjetskih republika. Tvrdokorni komunisti, koji su se protivili njegovim reformama, preduhitrili su ga u tome, pokušajem puča dok je bio na odmoru na Krimu u avgustu 1991. i strpavši ga u kućni pritvor. Puč je osujećen kroz tri dana, kad su se prodemokratske snage okupile oko Borisa Jeljcina, predsednika ruske republike.
Ali bilo je to samrtno zvono za SSSR i jedna po jedna republika u njegovom sastavu počela je da proglašava nezavisnost. Do kraja godine se sovjetska zastava sa petokrakom, srpom i čekićem, još iz doba Lenjina, zavijorila poslednji put.
26. MAJ 1952.
Nemačka Demokratska Republika (NDR) učvršćuje unutrašnju granicu, gušeći protok izbeglica sa istoka ka zapadu. Granica između Istočnog i Zapadnog Berlina ostaje otvorena, pružajući stanovnicima Istočnog Berlina priliku da emigriraju na Zapad.
19. AVGUST 1961.
Zid dobija svoj prvi oblik dok čovek pada u smrt pokušavajući da se spusti iz svog stana na poslednjem spratu u Bernauerstrasse na istoku, na trotoar ispod na zapadu.
24. AVGUST 1961.
Datum koji se smatra prvim ubistvom graničara nakon podizanja zida. Veruje se da je Günter Litfin (24) ubijen dok je pokušavao da prepliva reku Spree.
26. JUN 1963.
U znak solidarnosti sa Zapadnim Nemcima, američki predsednik Džon Kenedi izjavljuje u Berlinu: „Svi slobodni ljudi, gde god da žive, građani su Berlina, i stoga, kao slobodan čovek, ponosim se rečima: Ich bin ein Berliner“. Govor je viđen kao snažan odgovor na kontinuirane pokušaje Moskve da podeli Berlin.
3. SEPTEMBAR 1971.
Niz ugovora zasnovanih na Sporazumu četiri sile iz 1971. godine poboljšava odnose i omogućava slobodu kretanja, bar za zapadnjake.
12. JUN 1987.
Tokom govora u Berlinu, američki predsednik Ronald Regan poziva svog sovjetskog kolegu Mihaila Gorbačova da „sruši ovaj zid“.
9. NOVEMBAR 1989.
Zid je srušen dok hiljade Istočnih Nemaca slave ulazak u Zapadni Berlin. Honekerov naslednik Egon Krenc kaže da svi Istočni Nemci od sledećeg dana mogu da idu na Zapad ako podnesu zahtev za izlaznu vizu. Ovo dovodi do da za nekoliko minuta istočni Berlinci opsedaju granične prelaze. Do ponoći, stotine hiljada ljudi probijaju zid i odlaze se na Zapad. Vlast Istočne Nemačke dozvoljava svim građanima direktan prolaz na Zapad.
Ivan Čorbić