Verovatno bih dosad zaradio milione, bio u zatvoru, bankrotirao, ponovo se obogatio i čekao novo hapšenje. To bi bio život! Uzbuđenja napretek. Možda bih u biografiji već imao i spektakularnu smrt. Završio bih holivudski, kao Soni Korleone u „Kumu“, na nekoj naplatnoj rampi - recimo kod Stare Pazove - izrešetan iz automatskog oružja. Ovako - šta ću, kud ću - sedim kod kuće, pišem knjige i novinske tekstove. Pokušavam da još nekog zarazim kulturom, tom opakom bolešću koju su na mene preneli roditelji.
Dule Savić je moja kopija
Imao sam dve prve ljubavi, obe su bile platonske, s nekim maštarijama, od kojih nijedna nije bila seksualna. Prvo sam zavoleo Pižona iz Zvezde. Uopšte, zaludeo sam se fudbalom, naročito Crvenom zvezdom i reprezentacijom Jugoslavije. Godine 1974. Katalinski je zabio gol Špancima u istorijskoj (kod nas je uvek sve istorijsko) majstorici za odlazak na Svetsko prvenstvo. Taj pobedonosni gol doživeo sam kao najvažnije pitanje mog tada tek desetogodišnjeg života. Pižon je do tog časa u Zvezdi već odigrao 174 utakmice. Fantazirao sam kako igram s njim, naravno, na Marakani, tako punoj da ne može igla da padne. Došao je poneko da gleda i Pižona, ali sto hiljada ljudi uglavnom je došlo da gleda mene. Poslednji je minut, Zvezdin protivnik je Real, pobeda nam je potrebna kao vazduh, Pižon nabacuje loptu u kazneni prostor, pravo ka meni, a ja je spektakularnim udarcem smeštam u Realov gol! Na stadionu je delirijum, sto hiljada ljudi skandira moje ime. U stvarnom životu, karijera Duleta Savića bila je kopija mojih snova.
Bitlsi i Stonsi
Imao sam još jednu prvu ljubav, Mika Džegera. To se preplitalo s fudbalom. Uostalom, rokenrol i fudbal su na više načina slični, što ću shvatiti tek kasnije. Tada, 1975, kad sam prvi put čuo Rolingstonse, nisam shvatao ništa - osim da mi se to što oni sviraju jako sviđa. Malo pre njih čuo sam Bitlse, a malo posle njih Dejvida Bouvija. Svi zajedno, oni su glavni krivci za moju trajnu očaranost rokenrolom.
Uglavnom, 1975. godine, dok su moji vršnjaci sanjali o devojčicama koje drže za ruku, ja sam sanjao kao Stonsi sviraju u Beogradu i kako im ja pre koncerta govorim koliko ih volim. Naredne godine zaista su održali dva koncerta u Jugoslaviji, doduše u Zagrebu. Imao sam kartu za jedan, ali nisam otišao, tako su udesile okolnosti. To mi je i danas omiljena turneja Stonsa, pa se ispostavlja da je moj najdraži koncert onaj na kojem nisam bio. U međuvremenu, putovao sam po svetu i gledao ih u drugim zemljama.
U novom milenijumu počeo sam da osećam sramotu zbog toga što nikad nisu bili u Beogradu. I počeo sam da se trudim da se to ispravi. Taj osećaj sramote i ta želja da Stonsi konačno sviraju kod nas bili su početak jedne priče, koja je, kao svaka priča, osim početka imala svoju peripetiju i razrešenje. Razrešenje je bilo na Ušću 2007. godine, kad su Rolingstonsi nadmašili sebe, kad je i publika nadmašila sebe, kad se sve to pretvorilo u nezaboravno slavlje koje će Roni Vud proglasiti njihovim najboljim koncertom na evropskom delu turneje, uzgred najveće i najduže na koju su se ikad zaputili.
Strah od talenta
Kao novinar, počeo sam 1982, u listu koji se zvao Omladinske. Kasnije je uzeo prkosni naziv NON. Zvanično, pripadao je Savezu socijalističke omladine Srbije, a suštinski je to bio andergraund list, hrabar, originalan, ukratko odličan. Nisam uspevao da doprinesem njegovim vrlinama, pisao sam užasno. Mnogo kasnije, razmišljao sam zašto su mi urednici - svi su bili prva liga - puštali tekstove u novine. Dugo sam mislio da su to činili iz sažaljenja, ali posle su mi rekli da su prepoznali talenat, da sam postao dobar novinar, da ih nisam razočarao. Bog sveti zna kako su uočili taj talenat. Zato su i bili veliki urednici - videli su nevidljivo. Ja mislim da nisam talentovan, i dobro je što nisam. Ljudi mrze one koji su talentovani. Meni je lako, niko me ne mrzi, znaju da sam bez dara, što će reći da sam bezopasan. Nedostatak talenta nadoknađujem radom, ali niko se ne boji tuđeg rada, pa tako ni mog. Ljudi se boje samo tuđeg talenta. To je prirodno, jer svako može da radi - mada najčešće neće niko - a samo su talentovani na direktnoj vezi s Bogom.
U svakom slučaju, stalno sam učio kako se piše, a danas učim više nego ikad. Nekad su Amerikanci i Englezi imali najbolje novinare. To je bilo pre devedesetih, kad je, i tamo i ovde, novinarstvo postalo užasno. Pročitao sam bezbroj tekstova najboljih američkih i engleskih novinara, to je bio moj fakultet. Imao sam sreću da i ovde učim od najboljih. Bio sam u blizini Pece Popovića kad je napravio revoluciju u štampi s magazinom Rok. Njegov poziv - bilo je to valjda 1984. godine - da pišem za taj magazin i za dnevnu Politiku doživeo sam kao čast. Učio sam od Dragana Todorovića, bogomdanog novinara. Gledao sam izbliza kako Tirke piše tekst, gledao sam kako Manjo Vukotić pravi tiraž. Zoran Miljatović, koji mi je bio urednik još osamdesetih, dok sam pisao za NON, doveo me je 2003. u Nedeljni Telegraf, kod Momčila Đorgovića. Redakcija Telegrafa bila je Zapad na Istoku. Verujem da su ostale upamćene neke stvari koje sam napravio zajedno s Draganom Stošićem, urednikom u dnevnom listu Danas, i s njihovim direktorom Duletom Mitrovićem... Ali ne vredi nabrajati, ne može četrdeset i kusur godina novinarstva da stane u nekoliko rečenica.
Zvezdane staze
Novinarstvo iscedi čoveka, ali mu i pokloni mnogo lepog. Znamo da smo ostavili neki trag. Čak i ako taj trag na kraju ostane samo u prašini Narodne biblioteke, samo u novinskim kompletima dronjavih ivica, pričinjava nam se da smo zbog toga manje smrtni. Novinarstvo donosi i mnogo drugih privilegija. Pisanje o muzici dovelo me je do susreta sa gotovo svim mojim najvažnijim vaspitačima. Novinarski putevi ponekad se pretvore u zvezdane staze, pa sam došao u priliku da nešto pitam Brusa Springstina, Alisa Kupera, Džejmsa Brauna, Pitera Gejbrijela, Stinga, Džona Mejla, Brajana Ferija, Igija Popa, Marijanu Fejtful... Stegao sam ruku Dejvidu Bouviju, u sobi mi je fotografija na kojoj su zagrljeni Kit Ričards i moja žena, čuvam autogram Majlsa Dejvisa, stajao sam na bini s Rodom rođenim Stjuartom, intervjuisao sam Bila Grejama, najslavnijeg i najmoćnijeg svetskog koncertnog promotera, čoveka od kojeg se intervju dobijao teže nego od Džegera... Evo, zamalo da zaboravim Rodžera Votersa. A kad vam se desi da zaboravite Rodžera Votersa, onda shvatite da je tih susreta bilo zaista mnogo.
Naravno, meni je najvažnije to što sam sreo Stonse. Oni su otprilike onakvi kakvim ih zamišljate. Džeger je ljubazan, ali na distanci, sve vreme osećate nešto neprobojno oko njega. Kit Ričards i Roni Vud se ponašaju kao da svake večeri zajedno pijete pivo u pabu iza ćoška. Sreo sam Čarlija Votsa, on je bio planeta za sebe, naizgled mrzovoljan, a zapravo uglavnom u svojim mislima, prilično odsutan. Ali imao sam i s njim sreće, desilo se da bude u dobrom raspoloženju kad smo se sreli. Ja sviram bubnjeve još od tinejdžerskih dana. Sviram loše i uporno. Nisam izdržao, pa sam rekao Čarliju da sam bubnjar. Prećutao sam da sam grozan. To je bilo u Beogradu, pre koncerta. Pitao me je: „Hoćeš da sviraš večeras?“ Stvarno je bio neuobičajeno vedar, pa sam skupio hrabrosti da odgovorim bezobraznom šalom: „Zavisi od honorara.“ Moglo se desiti da se okrene i ode, baš sam se kockao. Ali, umesto toga, nasmejao se. „To moraš da vidiš s Mikom“, rekao je. „Ja nemam ništa s tim.“
Porodično kod Stonsa
Moja žena Sanja zvanično me trpi od 1996, tada smo se venčali. Dotad me je deset godina trpela nezvanično - toliko smo se zabavljali pre nego što smo se uzeli. A znamo se čitavog života, još iz osnovne škole. Kad su Stonsi došli u Beograd, Sanja je bila trudna, pa su nam dali jednu majicu sa isplaženim jezikom, da to bude prvi poklon našoj ćerki Aniti po rođenju. Kasnije, kad je Anita porasla, ugostili su nas na jednom koncertu u Austriji. Bili smo na koktelu u bekstejdžu i imali smo najbolja mesta ispred bine za gledanje koncerta. Svaki put kad Stonsi krenu na turneju, dobijemo poziv da dođemo u neki evropski grad i da im budemo gosti. Prvo smo odlazili Sanja i ja, sad ide i Anita s nama. Ko bi odoleo takvim pozivima? Sve to traje skoro dvadeset godina, a još uvek mi je pomalo nestvarno.
Kris Džeger i Anita
Godine 2012, u rezidenciji ambasadora Velike Britanije u Beogradu, pravio sam promociju četvrtog izdanja knjige „Umetnost pobune“. To je prva knjiga koju sam napisao, negde sredinom devedesetih. Tema su - znam, dosadan sam - Rolingstonsi. Na promociju četvrtog izdanja zvao sam Krisa Džegera, Mikovog brata. Imamo neke zajedničke prijatelje, pa je prihvatio poziv. On je muzičar, vodi svoju karijeru, ali daleko od toga da ga zanima samo muzika. Naprotiv, mnogo toga ga interesuje, jako je zanimljiv. Obojica smo stanovali dva-tri dana u rezidenciji, Kris mi je svirao pesme Stonsa, činilo mi se da živim u bajci. Valjda najlepši trenutak video sam slučajno: već su bili održani mali govori na promociji, Kris i ja smo odsvirali nekoliko pesama za novinare i prijatelje, svi su uživali pijuckajući razna pića u bašti rezidencije, i tada sam ugledao Krisa kako zabavlja Anitu, izmamljuje joj osmehe. Eto, nisam ja čovek kojem se ostvaruju snovi - ja takve stvari nisam smeo ni da sanjam.
Emotivna otadžbina
Inače, kad sam napisao „Umetnost pobune“, tu knjigu niko nije hteo da objavi. To je bila Srbija devedesetih - niko među izdavačima nije verovao u knjigu o Stonsima! Niko osim Željka Draškovića, tada direktora marketinga na Radiju B92. Željko je na svoju ruku platio štampu, tako je ta knjiga izašla. Onda su se zainteresovale novine i televizije. Mislim da je prelomni momenat bio onaj kad su me, u Blicu, novinar Bane Bjelica i urednik Raško Kovačević stavili na naslovnu stranu. Nisu to uradili zbog mene, nismo se dotad ni poznavali. Uradili su to zbog knjige. Odjednom su i svi drugi hteli intervju. Na kraju je „Umetnost pobune“ imala pet izdanja, a imala bi i deset da sam mogao više da brinem o njoj. Zašto nisam mogao? Zato što sam nastavio s pisanjem knjiga, pa sam stalno morao da brinem o onoj koja je nova.
Moje druge knjige uglavnom su o našoj zajedničkoj prošlosti, o Jugoslaviji. Kad ih poređate u niz, dobijate malu istoriju te zemlje, ispričanu kroz poseban ugao - kroz karijere Đorđa Balaševića, Džonija Štulića ili nekadašnje kompletne muzičke scene. To su mali muzeji naših uspomena, ličnih i kolektivnih. Sećanja na zlatne dane Jugoslavije, zatim na dane u kojima je ona nestala u krvi i sramoti. Naposletku, ili možda pre svega, te knjige - „Kako smo propevali“, „Između krajnosti“, „Panonski admiral“ - treba da objasne mlađima zašto mnogi od nas još uvek doživljavaju Jugoslaviju kao svoju emotivnu otadžbinu.
Bijelo dugme
Bilo bi pomalo blesavo da sa šezdeset godina života pravim velike planove. Ali imam neke male. Na primer, planiram da početkom sledeće godine objavim novu knjigu. Pišem je već dugo, to je knjiga o Bijelom dugmetu. Moja generacija je bila prva njihova publika. Rasli smo s njima kao ljudi, a oni su s nama rasli kao grupa. Mi smo klinci koji su kupovali rane albume Dugmeta, mi smo klinci sa Hajdučke česme. U stvari, to je još jedna knjiga o nama, o Jugoslaviji. Ta knjiga bi, u mom slučaju, trebalo da bude i poslednja koja o tome govori. Imam utisak da sam, zaključno s njom, progovorio o svemu što mi je ležalo na srcu kad je reč o Jugoslaviji i našoj sudbini. Da sam obnovio sve najlepše uspomene i da sam rekao sve što je trebalo da kažem o stvarima koje su me tištale decenijama.
Stvarno nemam drugih planova, ali nije da ništa ne želim. Voleo bih da gledam svoje dete kako raste, voleo bih da još malo putujem, voleo bih da napišem još dve-tri knjige. Sve to ako me posluži sreća. Ne zdravlje, nego sreća. Sreća obuhvata i zdravlje, a među zdravima ima ljudi čija je sudbina nesrećna. Na „Titaniku“ su svi bili zdravi.
Biće skoro propast sveta
Poruka i savet drugima? Ne pada mi na ovo što mi je ostalo od pameti da nekoga savetujem. Koga ja mogu bilo čemu da naučim? Pa, ljudi nisu ništa naučili čak ni od tragedije kakva je bila korona. Nije korona samo planetarni udes, nego je i poruka o tome koliko je dragocen svaki dan, svaki sat, svaki momenat našeg života. Poruka o tome da treba više da vodimo računa o tuđim osećanjima i potrebama, da se pazimo međusobno, da jačamo toleranciju i ljubav prema drugima. Umesto toga, ljudi su samo ojačali ljubav prema sebi. Postali su još sebičniji, još grublji ili ravnodušniji prema ostalima. Od ovakvog sveta ne treba očekivati ništa osim da uskoro propadne. Možda je već i propao, samo što u svakome od nas čuči neki Koštunica koji još nije obavešten.
Branislav Bjelica