Glava mu bila iskasapljena, njegovo krvavo odelo i danas se čuva: Za atentat na kneza Mihaila osuđen je i Karađorđev sin, a ovo su mu bile poslednje reči
Mnogima je bilo u interesu da Mihailo bude ubijen. Engleskoj koja je bila protiv samostalnosti Srbije, Austriji koja je u Srbiji videla prepreku ka širenju na Bosnu i Hercegovinu, kao i zbog saveza koji je Mihailo sklopio sa Mađarima neposredno pre atentata.
Glavni trg u Beogradu nosi imevelikog srpskog vladara, sa spomenikom u centru gde je knez predstavljen kako jaše konja, dok su na postolju ispisana imena oslobođenih srpskih gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko. Na začelju spomenika uklesan je srpski grb, a sa začelja je napisano: „Knezu Mihailu M. Obrenoviću III, Blagodarna Srbija”. Ko je ovaj srpski vladar, koji za života nije bio toliko voljen koliko je hvaljen posle smrti.
Rođenje Mihaila i politički sukobi
Mihailo Obrenović je bio sedmo i najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. godine u Kragujevcu gde je proveo detinjstvo. Njegov otac Miloš, rodonačelnik dinastije Obrenović, bio je veliki državnik kome je najveći san bio proterivanje Turaka iz Srbije, i za vreme svoje vladavine radio je sve da to i ostvari.
Knez Miloš je bio autokrata koji je težio appsolutnoj vlasti. Posle mnogo pritisaka i pretnji pobunama, bio je primoran da abdicira sa vlasti 13. juna 1839. godine pa odlazi sa mlađim sinom Mihailom na svoje imanje u Heraštiju u Kneževini Vlaškoj. Na presto je seo njegov sin Milan koji je vladao samo 26 dana. Preminuo je 8. jula 1839. godine od posledica tuberkuloze. Presto je ostao prazan, pa je državom u narednih nekoliko meseci upravljalo tročlano namesništvo.
Prva vladavina kneza Mihaila
Sedamnaestogodišnji Mihailo se početkom marta 1840. godine vraća u Srbiju i zvanično postaje novi srpski knez. S obzirom na to da je bio maloletan, za savetnike su mu određeni ustavobranitelji Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, koji nisu hteli da dozvole da Mihailo bude vladar u pravom smislu te reči, već su kolač vlasti hteli i za sebe, što je često dovodilo do nesloge među njima.
Svojim uticajem izdejstvovali su da se Mihailo proglasi za izbornog, a ne naslednog kneza, kako je bilo predviđeno. Međutim, ustavobranitelji su bili nepopularni u narodu, pa pod pritiskom seljaka ubrzo dali ostavke na položaje savetnika.
Sukob dinastija Karađorđević i Obrenović je već u tom periodu bio vrlo vidljiv i dovodio je do podela u društvu. Ustavobranitelji su na vlast želeli da dovedu Karađorđevog sina, Aleksandra Karađorđevića, želeći preko njega veću kontrolu moći, a Mihaila su smatrali produženom rukom Miloša Obrenovića koji nikada nije odustao od povratka na vlast, što će se u kasnijim godinama pokazati kao tačno.
Naredni period bio je vrlo turbulentan i pun nemira, što je Turcima i sultanu Abdulmedžitu I izuzetno odgovaralo. 19. vek je vek buđenja kada nastaju nacionalne države, a Srbi pokreću revoluciju za oslobođenje od viševekovne turske čizme koja rezultira obnavljanjem državnosti koja je i zvanično priznata na Berlinskom kongresu 1878. U takvim vremenima, bila je potrebna čvrsta ruka koja će srediti stanje u obnovljenoj srpskoj državi i ojačati je, a mladi Mihailo za to još uvek nije bio sposoban.
Ne samo da Mihailo nije imao dovoljno iskustva i autoriteta, već nije imao ni podršku da sredi prilike u zemlji. Činovnici su težili da prigrabe što više vlasti i moći za sebe, a čak ni Mihailova majka Ljubica mu nije bila prava podrška, već je želela da na vlast vrati svog muža Miloša, smatrajući da Mihailo nema dovoljno snage da vlada.
Izgnanstvo
Toma Vučić Perišić organizovao je pobunu poznatu kao Vučićeva buna uz podršku Osmanlija s ciljem da zbaci Mihaila sa prestola i preuzeo kontrolu nad vojskom. Buna je trajala od 30. avgusta do 7. septembra 1942. godine. Prevrat je uspeo, Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je 14. septembra 1842. izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića, a Mihailo je morao da se povuče iz zemje, pa se sklanja u Banat.
Knez Aleksandar Karađorđević vladao je do 1858. godine. Za vreme tih 16 godina, Mihailo nije želeo da se pomoću ponovnih sukoba vraća u Srbiju, stavljajući interese zemlje ispred svojih i dinastičkih. Svoje dane progonstva proveo je putujući po Evropi, obrazujući se i čekajući trenutak povratka u svoju zemlju.
Viđao se i družio sa najumnijim Srbima toga vremena, kao što su Vuk Karadžić, Đura Daničić i Branko Radičević, i isticao u pružanju materijalne podrške srpskoj intelektualnoj eliti.
Mihailo je 1847. otišao u Sankt Peterburg gde je primljen na carskom dvoru. Bio je svestan da bez Rusije ne može da računa da će se ikada vratiti na srpski presto, pa je podršku za svoj cilj i uspeo da dobije.
Žene mladog Obrenovića
Mihailo se iste godine zaljubio u sedamnaestogodišnju devojku Mariju Berghaus koja ga je služila. On je imao 25 godina i tokom njihove kratke veze Marija je zatrudnela i rodila sina Viljema, koji se kasnije krstio u srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Velimir Teodorović. Mihailo se nije ženio sa Marijom, ali je i o njoj i sinu sve vreme brinuo i materijalno ih obezbeđivao.
Velimir nije imao potomke, i umro je u 50. godini. Školovao se u Srbiji i po Evropi, i jedini je iz porodice Obrenović koji je svoju imovinu poklonio Srbiji.
Mihailova velika ljubav bila je kneginja Marija Jozefa od Lihtenštajna. Mihailo je na sve načine pokušavao da odobrovolji njenog oca da da svoj pristanak da oženi Mariju, ali je on smatrao brak katoličke plemkinje i svrgnutog pravoslavnog vazalnog kneza nemogućim. Uvređen i razočaran, prekinuo je svaki kontakt sa tom porodicom. U to vreme je napisao tekst pesme „Što se bore misli moje”, koja je bila posvećena njegovoj prvoj nesrećnoj ljubavi.
Godine 1853. Mihailo se oženio groficom Julijom Hunjadi de Ketelji, ćerkom mađarskog grofa Ferenca Hunjadija. Upoznao ju je na bečkom dvoru. Venčali su se u Beču u Ruskoj crkvi, a venčanju je prisustvovalo stotine najuticajnijih Bečlija, kao i izaslanik cara Franca Jozefa. Do 1858. godine, Mihailo i Julija živeli su na imanju koje su kupili u Ivanki na Dunavu u današnjoj Slovačkoj.
Povratak Obrenovića na presto
U međuvremenu u Srbiji je dolazilo sve do većeg jaza između kneza Aleksandra Karađorđevića i članova Državnog saveta, koji se oličavao u tome ko će kontrolisati državu. Njihov sukob je bio vremenom sve veći, ustavobranitelji su tražili kontrolu i nad vojskom. U septembru 1857. otkriven je pokušaj atentata na kneza Aleksandra, a organizovao ga je predsednik Državnog saveta Stevan Stevanović-Tenka, po kome je i ceo slučaj nazvan Tenkina zavera.
Novac za zaveru zaverenici su dobili od Miloša Obrenovića, koji nikada nije odustao od povratka na presto. Knez je atentat iskoristio za državni udar kojim je smenio članove Državnog saveta i postavio sebi bliske ljude. Pod pritiskom turske Porte, knez ih je vratio u Savet.
Uskoro je sazvana je Skupština kao narodno predstavničko telo, da razreši krizu. Skupština je bila sazvana na Svetog Andreju Prvozvanog 12. decembra 1858. pa je i zbog toga poznata u istoriji kao Svetoandrejska skupština.
Ubrzo se politička borba pretvorila u dinastičku u kojoj su učestvovali knez Aleksandar, pristalice kneza Miloša, ministri, Savet, Narodna skupština, vojska i građani na ulici. Skupština je pod uticajem opozicije donela odluku o opozivu kneza Aleksandra, a potom je na brzinu i bez rasprave izabrala Miloša Obrenovića za kneza. Knez Aleksandar se povukao na svoje imanje kod Temišvara gde je i preminuo 3. maja 1885. godine.
Ostareli Miloš vladao je od 23. decembra 1858. do 26. septembra 1860. Umro je svojoj 80. godini i jedini je vladar iz svoje dinastije koji je živeo duže od 47 godina.
Druga vladavina kneza Mihaila
Posle smrti oca, Mihailo drugi put dolazi na presto 26. septembra 1860. godine. Sada je bio mnogo iskusniji i obrazovaniji, imao je 37 godina i nije želeo da ponovi greške od pre 20 godina. U tom cilju, Mihailo je smatrao da mora maksimalno da ograniči uticaj skupštine pretvarajući je u savetodavan organ, težeći da vlada apsolutistički.
Godine 1861. usvojen je Zakon o Državnom savetu kojim je određeno da su članovi Državnog saveta odgovorni knezu, a ne porti, zatim zakoni o porezima i Zakon o narodnoj vojsci, kojim je osnovana narodna vojska i uvedena vojna služba za muškarce od 20 do 50 godina. Od Rusije knez je za simboličnu cenu kupio desetine hiljada pušaka, a u Kragujevcu fabrika je proizvodila topove, pa je srpska vojska postala najmodernija na Balkanu.
Knez je postavio Iliju Garašanina, autora Načertanija, za predsednika ministarskog saveta (vlade) i čvrsto je kontrolisao činovništvo od kog je očekivao bespogovornu poslušnost.
Njegov glavni cilj bio je potpuno oslobođenje Srba, ujedinjenje i konačno proterivanje Turaka, i tome je sve bilo podređeno. Želeo je da stvori balkanski savez protiv Turske i oslobodi Staru Srbiju (Kosovo i Metohija i Vardarska Makedonija), a potom i srpske krajeve u Austriji, međutim taj njegov cilj ostvario se tek 1912. godine i 1918. godine. Ojačao je vlast i težio da sredi prilike u zemlji i spremi vojsku za buduće oslobodilačke ratove.
Kako su tvrdili britanski i austrijski konzul u Beogradu, Mihailo je sa mržnjom i prezirom gledao na Tursku, koju je smatrao „jednom anomalijom toga vremena.”
Narod je želeo nezavisnost i ujedinjenje sa Srbima na ostalim srpskim prostorima i pružao podršku knezu koji je smatrao da od velikih sila neće biti mnogo pomoći u ostvarenju tog cilja, već da sve moramo da uradimo sami i proklamovao parolu „Balkan balkanskim narodima". Na nekoj svečanosti na transparentu izložen je lik kneza ispod kog je bio natpis: „Ti ćeš naslediti presto Dušanov, ti ćeš biti silan kao i Dušan.”
Odnosi između Srbije i Turske bili su sve gori, kao i odnosi između Srba i 12.000 Turaka koji su živeli u tvrđavama u srpskim gradovima gde je prisustvovala i turska straža. Njihovo prisustvo bilo je izvor čestih incidenata koji su vremenom postajali sve intenzivniji, pa je srpska vlada tražila od Porte da obrazuje komisiju za iseljavanje Turaka iz Srbije.
Mihailo je iskoristio incident na Čukur česmi, koja se nalazila na uglu današnje Dobračine i Gospodar-Jevremove ulice u Beogradu, od 3. juna 1862. kada je turski vojnik ranio srpskog dečaka koji je od zadobijenih povreda preminuo. Sukob je eskalirao, proširio se na ceo grad i prerastao u žestok oružani okršaj koji je odneo više života. Situacija se teškom mukom smirila.
Bombardovanje Beograda
Srbi su primirje iskoristili da sahrane nastradale, međutim tada je sa Kalemegdana (17. juna) počelo tursko bombardovanje grada koje je dovelo do pogibije 50 građana. Ilija Garašanin je bio u pravu kada je Jovanu Ristiću rekao: „Srpska vlada ne može smatrati Beograd sigurnim, sve dok su topovi sa turske tvrđave upereni na njega. I sa drugim tvrđavama u sličnom stanju, mir i sigurnost Srbije zavise od najmanjeg incidenta.”
Knez Mihailo je zaveo vanredno stanje u zemlji i mobilisao 15.000 vojnika. Bio je spreman na rat sa Turcima, pozvao je sve Srbe da se odupru tiraniji i zahtevao potpuno tursko povlačenje. Velike sile osudile su tursko nasilje nad Srbima, a situacija se potom smirila.
Međutim, Srbija i Turska su i dalje bile na ivici rata. Rusija i Francuska su zahtevale hitno iseljavanje Turaka iz preostalih gradova u Srbiji, dok su Engleska i Austrija pružale podršku Turskoj optužujući Srbiju za sukob. Od bombardovanja Beograda srpski političari su u svakoj prilici uveravali velike sile da je prisustvo turskih trupa u tvrđavama glavni izvor nesuglasica sa Portom, kao i da je njihov odlazak uslov za uspostavljanje trajnog mira.
Srbija je uspela da izdejstvuje da se Turci isele iz cele zemlje, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, u kojima će ostati turske vojne posade, međutim ovakvo rešenje i dalje nije zadovoljilo cilj.
Na praznik Duhovi, 23. maja 1865. Srbija je svečano proslavila 50 godina od Drugog srpskog ustanka. Cilj ove proslave bio je da se pokaže da Srbija teži potpunoj samostalnosti i suverenosti, kao i uzdizanje ugleda dinastije i države na unutrašnjem i spoljašnjem planu.
Na svečanosti je prisustvovalo mnogo naroda iz svih krajeva Srbije, kao i Srba iz Austrijskog carstva. Centralna proslava bila je u Topčideru, a knez je ukazom ustanovio prvi orden u Kneževini Srbiji - Takovski krst i njime odlikovao sve one koji su učestvovali u ustanku pre 50 godina i doživeli proslavu. Krstovi su saliveni od prvog topa kneza Miloša i pozlaćeni.
Odlazak Turaka
Godine 1866. i 1867. predstavljaju period najveće aktivnosti Srbije na spooljnopolitičkom planu i stvaranju saveza za oslobođenje od Turaka. „Bolesnik na Bosforu” bio je na staklenim nogama, i bilo je samo pitanje trenutka kada će doći do rata između Srba i Turaka i ujedinjenja sa Srbima van Kneževine.
Knez Mihailo je 29. oktobra 1866. godine preko srpskog diplomate u Carigadu Jovana Ristića uputio veziru Ali-paši pismo sa zahtevom da se svi gradovi u Kneževini u kojima se nalazi turska posada ustupe Srbiji. Turci su odugovlačili sa odgovorom, međutim pod pritiskom Rusije sultan je popustio i Porta je donela odluku o ustupanju gradova Srbiji.
Na Kalemegdanu je 19. aprila 1867. pročitan ferman sultana o predaji gradova i Ali Riza-paša, poslednji vojni zapovednik Beograda, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Okupljeni narod vikao je „Slobodni smo!”, a iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal.
Knez se sa balkona svog konaka uveče obratio narodu: „Hvala vam, braćo! Svaki čovek u svom životu ima dana radosnih i tužnih; ima dana srećnih i milih koje ne zaboravlja dok god živi. U uspomeni na te dane, nahodi snage za borbu života (...) ko bi mu oduzeo uspomenu na te dane, taj bi mu oduzeo njegov život. Ja, kao čovek i kao vladaoc, danas, kad sam se među vas povratio, izabrao sam ovaj dan kao najmiliji, kog uspomena davaće životbudućem mom životu.
Ljubav mog naroda prema meni, osećam je ovde (spustio je ruku na grudi) u mom srcu. Ono mi daje uverenja da je moj narod bezuslovno pošao tamo, kud bih ga god ja poveo. A ja bih ga poveo, i povešću ga: opštem napretku, slavi njegovoj, i mojoj. U smrt, u život, ja ću s mojim narodom - srećan, veseo, a moj narod sa mnom će! Ja se ne varam u tome. Vera moja u to ovde je (ponovo je spustio ruku na grudi). Narod je moja ljubav, radost moja, snaga moja!
Živeo narod! Živeo narod! Narod u kome sam ja ponikao, u kome ja živim!”
Tako su Turci bez borbe napustili svoju najseverniju tvrđavu. Uspeh Kneževine Srbije dao je vetar u leđa svim Srbima u regionu. Srbija i Crna Gora sklopile su savez još 1866. u cilju oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Prema sporazumu, knjaz Nikola će po oslobođenju Stare Srbije pripojiti Crnu Goru Srbiji, odreći će se prestola i priznati kneza Mihaila za vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasleđivanja.
Knjaz Nikola čestitao je Mihailu dobijanje gradova: „Njegovoj Svetlosti Knjazu Mihailu Obrenoviću, primite sa celim narodom srbskim iskrena i srdačna čestitanja od mene i moih Crnogoraca za krunisani uspeh. Ovaj je najsvetliji dan u istoriji preporođaja našega naroda, i ja se sa mojom Crnom Gorom pridružujem od srca današnjem opštem veselju srbstva”.
U narednim danima turska vojska povukla se iz svih gradova u Kneževini Srbiji. Glavni neprijatelj i pretnja više nije bila Turska, već Austrija koja je bacila oko na Bosnu i Hercegovinu.
Ubistvo kneza Mihaila na Košutnjaku
Protiv kneza skovana je zavera. Glavni organizatori atentata bili su braća Radovanović, koji su se svetili zbog robije svog brata Ljubomira Radovanovića. Neposredni pomagači u ubistvu bili su Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog Okružnog suda i Stanoje Rogić, trgovac. Postoji sumnja da su u ubistvu učestvovali bivši knez Aleksandar Karađorđević i Persida Karađorđević, koji su navodno ubicama slali oružje i novac s ciljem izvođenja prevrata i vraćanja Karađorđevića na vlast.
Jedan od atentatora i braće Radovanovića, Pavle, bio je u srodstvu sa Aleksandrom Karađorđevićem, a Persidina braća su kasnije i osuđena zbog umešanosti u atentat. Sud u Kneževini Srbiji Aleksandra je u odsustvu 27. jula 1868. osudio na 20 godina zatvora zbog učešća u atentatu na kneza Mihaila, međutim Aleksandar je u svojim izjavama uvek negirao da je učestvovao u činu i gnusao se optužbi.
Atentat se dogodio 29. maja (11. juna) 1868. na Košutnjaku oko 17 časova. Knez se vozio kočijama, a sa njim je bio njegov ađutant Svetozar Garašanin (sin Ilije Garašanina), Mihailova strina Tomanija Obrenović, njena ćerka Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina, Anina ćerka, kojom je knez želeo da se oženi.
Usred šume pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović sa uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije, kao i Lazar Marić i Stanoje Rogić. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je."
Na suđenju je Kosta izjavio da je želeo da ubije samo kneza. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo da puca Kosta pogodivši ga u levu stranu grudi, a pridružio mu se i Pavle. Mihailo je upucan sa tri hica, a kada je knez pao, Kosta Radovanović ga je polumrtvog dotukao handžarom.
Takođe je stradala i Anka Konstantinović, koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, a pogodio ju je Marić, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Lakše ranjena Katarina i pratilac Mita pobegli su u šumu, dok se Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu.
Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici. Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva. Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu.
Pukovnik Dragutin Žabarac, koji je među prvima stigao na mesto tragedije, zatekao je strašnu sliku koju je opisao Benjamin Kalaj: „Kneževa iskasapljena glava bila je strašna. Grudi su mu bile izbušene sa četiri metka. Anki je jedan metak ušao kroz slepoočnicu i izašao na drugi obraz, a drugi joj se zario u grudi.” Knez je ležao mrtav duž staze „u grdnim ranama po čelu, rukama, ogrezao u krvi i još vruć.”
Ubice su pohvatane u kratkom roku i izvedene na saslušanje istog dana. Glavni pretres započet je 26. juna. Sav dokazni materijal, uključujući i oružje kojim je knez ubijen, njegova krvava odeća i srebrna tabakera koju je nosio u trenutku pogibije čuvaju se uIstorijskom muzeju Srbije.
Presuda optuženima pročitana je 27. jula. Na smrt streljanjem osuđeno je 14 lica, a kazna je izvršena narednog dana na Karaburmi. Zbog ubistva srpskog kneza u državi je bila proglašena trodnevna nacionalna žalost. Pitanje političke pozadine ubistva su i danas predmet debata, pogotovo kada je reč o spoljnim uticajima kojih je sigurno bilo.
Mnogima je bilo u interesu da Mihailo bude ubijen. Engleskoj koja je bila protiv samostalnosti Srbije, Austriji koja je u Srbiji videla prepreku ka širenju na Bosnu i Hercegovinu, kao i zbog saveza koji je Mihailo sklopio sa Mađarima neposredno pre atentata.
Naime, prema sporazumu sa prvim čovekom Pešte, grofom Andrašijem, Srbija bi se obavezala da odustane od širenja na Ugarsku, a Mađari bi izvršili pritisak na Beč da Srbija bez rata dobije Bosnu do Neretve i Vrbasa. Ovo nije odgovaralo ni Austriji, a ni Turskoj.
Zanimljivo je to da je britanski konzul bio prisutan na mestu ubistva Mihaila neposredno nakon ubistva jer se navodno slučajno našao na Košutnjaku. Mihailo kao veliki protivnik Osmalija bio je velika prepreka britanskim interesima na Balkanu, ali i austrijskim koja je svoj pravac širenja videla upravo ka jugu.
Knez Mihailo je sahranjen na tadašnjem groblju kod Crkve Svetog Marka u Beogradu uz vojne počasti. Danas se njegov grob nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu, a spomenik je podigla Julija Obrenović.
Odnosi sa suprugom Julijom i Katarinom Konstantinović
Mihailo i Julija nisu imali dece. Ta činjenica je smetala mnogima jer su očekivali muškog naslednika koji će naslediti presto jednog dana. Julija je učestvovala u javnom životu zajedno sa knezom, priređivajući balove i humanitarne večeri na dvoru.
Julija je navodno 1865. ušla u vezu sa nemačkim grofom Karlom Arenbergom, a za to neverstvo je Mihailo saznao tek 6 godina kasnije iz jednog pisma. Par se zvanično rastao 1865. godine pismenim sporazumom, pa se Julija tada seli u Beč gde je i umrla 1919. godine.
Mihailo se u međuvremenu zaljubio u svoju rođaku Katarinu Konstantinović. Katarina je po majci bila Obrenović, unuka Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša. Dakle, Katarina je bila ćerka Mihailove sestre od strica. Majka Anka pokušavala je da je uda za Mihaila, i pored protivljenja Crkve i brojnih uglednih ličnosti. Katarina nikada nije postala srpska kneginja jer je Mihailo ubrzo ubijen, a posle atentata udala se za generala Milivoja Petrovića Blaznavca.
Period posle ubistva
Pošto Mihailov sin Velimir nije mogao da nasledi presto jer je bio vanbračan, a od muških bračnih članova Obrenovića koji potiču od kneza Miloša nije preostao niko, preostao je samo knežev usvojeni sin Milan, koji se u trenutku atentata imao 14 godina, i koji se nalazio u Parizu gde je pohađao školu. Milan je bio unuk Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša, a knez Mihailo ga je usvojio nešto nakon što je Francuska bila protiv toga da van nekog evropskog kongresa dozvoli usvojanje Petra Karađorđevića.
Naime, u austrijskim i nemačkim novinama se 1864. pojavio podatak da, zbog toga što posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nema naslednika, knez Mihailo želi da usvoji Petra Karađorđevića, u to vreme dvadesetogodišnjeg sina kneza Aleksandra Karađorđevića, i da ga postavi za prestolonaslednika. Time bi rešio pitanje nasleđa, ali i sukobe između Obrenovića i Karađorđevića.
Velike sile su se protivile ovom usvojenju, pa je Mihailo usvojio Milana Obrenovića, sina svog brata od strica Miloša. Milan Obrenović je posle ubistva Mihaila izabran za kneza 10. juna 1868, a pošto je imao nepunih 14 godina, državom je do njegovog punoletstva upravljalo namesništvo koje su činili Jovan Ristić, Jovan Belimarković i Milivoje Petrović Blaznavac.
Od turske kasabe do moderne zemlje
Mihailova vladavina opisana je kao prosvećeni apsolutizam, a mnogi su ga karakterisali kao vizionara i reformatora koji je držao čvrstu kontrolu nad svim državnim organima. Mnogo je radio na polju unutrašnje i spoljašnje politike, u čemu mu je pomogla činjenica da je bio najobrazovaniji sprski knez koji je govorio tri jezika.
Mihailova rezidencija bila je u Starom konaku, objektu koji se nalazio između današnjeg Starog i Novog dvora. Odmah po stupanju na presto svoju pažnju posvetio je uzdizanju ugleda dvora zavođenjem sistema auidjencija. Počeo je da stvara dvor u pravom smislu te reči. Želeo je da zavede red prilikom prijema stranih konzula koji su ranije lako dolazili u dodir sa knezom i da im time oteža uplitanje u politički život Srbije.
U dvoru su knez i kneginja često priređivali balove, na kojima je bilo i po više stotina zvanica. Na balovima su se prikupljala dobrotvorna sredstva za izgradnju bolnica i škola.
U objektu Starog konaka izvršen je Majski prevrat 1903. godine kada su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga. Konak je srušen naredne godine.
Mihailo je po drugom dolasku na presto 1860. godine pokrenuo sveobuhvatnu izgradnju i modernizaciju zemlje. Tokom svoje prve vladavine, izgradio je i prvi pravi hotel u prestonici koji se zvao „Kod jelena". Godine 1864. rekao je sledeće: „Potomstvo će nas kleti ako se ne pobrinemo da i njemu sačuvamo bogatstvo, koje nismo stekli već nasledili.”
Knez je preuzeo i sve zakonske radnje za uvođenje i kovanje prvog srpskog novca posle srednjeg veka. Prva serija novca je izrađena u kovanici u Beču, a novac je stigao u Beograd tek februara 1869, tako da ga knez nije ni video.
Godine 1863. knez Mihailo saopštio je da je donet zakon o prerastanju beogradskog Liceja u Veliku školu ili Akademiju koja je postojala do osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine. Knez je izuzetnu pažnju posvećivao razvoju kulture i umetnosti. Bio je osnivač Narodnog pozorišta u Beogradu. On je posle gledanja predstave „Gospođe u Husari” 1867. godine objavio da će ozidati stalnu zgradu za pozorište „Sazidaću ja vama teatar za sebe, pa ćete biti sasvim zadovoljni”, zabeleženo je da je rekao.
Kao lokacija za zgradu izabran je plac kod bivše Stambol-kapije. Knez nažalost nije dočekao početak radova jer je ubijen, pa je kamen temeljac postavio knez Milan. Kamen temeljac položen je 18. avgusta 1868, a prva predstava održana je u novembru 1869. Prva predstava bila je „Posmtrna slava kneza Mihaila”.
Godine 1861. Mihailo je pokrenuo i inicijativu za izgradnju zgrade bolnice, poklonivši plac opštini. Kamen temeljac postavljen je 30. juna 1865, a bolnica je otvorena 1. maja 1868.
Godine 1874. započet je rad na spomeniku knezu Mihailu. Spomenik je svečano otkriven 19. decembra 1882. godine na Svetog Nikolu, krsnu slavu Obrenovića, na Pozorišnom trgu, današnjem Trgu Republike, iste godine kada je Srbija proglašena kraljevinom.
Bronzana figura kneza ispruženom desnom rukom pokazuje ka još uvek neoslobođenim srpskim zemljama. Od 1870. danas glavna pešačka zona prestonice nosi ime po velikom srpskom knezu, koji je iza zebe ostavio veliko delo po kojem će ga narod pamtiti.
„Što se bore misli moje"
Knez Mihailo bio je vrlo romantičan, pa je za života napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama 19. veka, „Što se bore misli moje", koju je, kasnije, muzički uobličio Kornelije Stanković:
„Što se bore misli moje
Iskustvo mi ćutat` veli,
Bež`te sada vi oboje
Nek mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga
sjajnom suncu podoban
ranio je srce moje,
učinio robom ga.
Da te ljubim, ah, jedina
celom svetu kazaću,
sam` od tebe, ah, premila,
ovu tajnu sakriću."
Dugo se smatralo da je knez Mihailo tu pesmu posvetio Katarini Konstantinović. Međutim, 2003. godine je otkriven originalni dokument sa posvetom koji je knez Mihailo uputio za 15. rođendan Kleopatri Karađorđević, kćerki kneza Aleksandra, unuci vožda Karađorđa. Smatra se da je pesmu napisao dok je patio za Marijom od Lihtenštajna.
„Kažu da, za razliku od svog oca, kneza Miloša koji je, onako, voleo žene kao iz epske naše poezije, sirovo, divlje, muški, Knez Mihailo je bio jedna nežna dušica koja se zaljubljivala, koja je patila, koja je preživljavala sve te svoje emotivne veze, nesrećnog života, velikih i nesretnih ljubavi, kakve, valjda, samo velike ljubavi mogu da budu“, rekao je turistički vodič Zoran Ilić.
Ime ove pesme iskorišćeno je kao naziv za film o knezu Mihailu iz 2023. godine koji govori o kneževom životu neposredno pre i za vreme atentata. Glavnu ulogu u filmu „Što se bore misli moje” - kneza Mihaila igra Dragan Mićanović, kao i u istoimenoj seriji koja je počela sa emitovanjem na RTS-u.
Premijera filma „Što se bore misli moje":