SRBIJA I 21. VEK: Gaudeamus igitur
Jovina gimnazija u Novom Sadu nije samo obrazovna institucija. Njena tradicija je utkala u sebe duh vremena, ali i hrabrost da se suprotstavi izazovima koji dolaze. I danas, Jovina je više od škole - ona je mesto gde se rađa kritičko mišljenje, hrabrost da se zauzme stav i ne poklekne pred autoritetom samo zato što je autoritet.
Svakog petka u 11.52 Novi Sad odaje poštu žrtvama tragedije na Železničkoj stanici. Prošle nedelje među onima koji su izašli da iskažu svoje poštovanje bili su i učenici i profesori Jovine gimnazije. Među njima i sin premijera Miloša Vučevića. Umesto da ovaj čin solidarnosti i humanosti ostane trenutak dostojanstvene tišine, postao je povod za politički obračun. Premijer Vučević je optužio profesore da su „naterali“ njegovog sina da izađe, a režimski mediji su promptno stali u red da podrže ovu narativnu liniju, targetirajući jednu profesorku kao glavnog krivca - ženu koja, kako će se kasnije ispostaviti, čak i ne predaje u razredu u kojem je njegov sin. Jovina gimnazija, koja je u svojoj istoriji preživela ratove, političke pritiske i društvene promene, mimo pravila i procedura, izdala je saopštenje koje su potpisali njen direktor i predsednica školskog odbora, a koje je bilo sušta suprotnost svemu što ta škola simbolizuje. U njemu se škola izvinjava premijeru, zahvaljuje na finansijskoj podršci i najavljuje internu istragu protiv svojih profesora. Profesori su pozivani na ispitivanje, morali su pismenim putem da se izjasne gde su bili u trenutku kada su učenici odavali poštu. Škola, koja je kroz svoju istoriju bila simbol slobodnog duha i neustrašivosti, postala je mesto straha.
Ali duh Jovine gimnazije nije moguće slomiti tako lako. To su pokazali njeni bivši učenici pre dva dana. Okupljeni ispred škole, sa iskrenim i snažnim porukama, govorili su najbolji i najhrabriji koje ova zemlja ima. I dok su stajali ispred svoje škole, braneći ono što je Jovina oduvek bila, pokazali su da institucija nije njeno rukovodstvo, već duh, ideja, vrednosti i generacije koje su kroz nju prošle.
Policija je bila prisutna na protestu, a đacima je direktor naknadno objasnio da je to što su uradili paganski, da, ako nisu hrišćani, nemaju dušu i da je trebalo da idu u crkvu. Te reči bile su pokušaj da se ugasi ono što Jovina simbolizuje. Ali pokušaj je bio uzaludan. Jer svetlost Jovine gimnazije nije u direktorima koji se smenjuju, nije u političkim pritiscima i režimskim narativima. Svetlost Jovine gimnazije je u njenim đacima, bivšim i sadašnjim, u profesorima koji ne odustaju, u generacijama koje dolaze. I svima nama to što nam u biografiji piše da smo završili Jovinu, to nije samo deo CV, to je deo identiteta. To nije bila samo škola, to je bila zajednica, kultura, način razmišljanja. Na fakultetima, profesori su drugačije razgovarali s nama kada bi saznali odakle dolazimo. Znali su da su pred njima mladi ljudi koji su naučeni da razmišljaju kritički, da se bore za ono što veruju i da nikada ne odustaju. Jovina nas je naučila da se izdvajamo - po znanju, po hrabrosti, po držanju.
Kroz istoriju Jovine gimnazije prošli su mnogi direktori, mnoge politike i pritisci. Svi su oni došli i prošli. Jovina je ostala. Ostaće i sada, ne zbog onih koji je vode već zbog onih koji je čine. Njeni đaci, hrabri profesori, oni koji je brane i oni koji je vole - oni su razlog zašto će Jovina nastaviti da traje. Jovina je ideja, simbol hrabrosti i izvrsnosti. I zato će, bez obzira na sve što se događa, ona nastaviti da bude svetionik u mraku koji pokušava da uguši sve što je vredno.