FAMOZNO: KULTURA DEZORIJENTACIJE
Cela „nam“ prošla nedelja prođe u sporenjima oko geografskog položaja Srbije i nepodudarnostima mentalnih mapa njenih političkih alfa mužjaka i žitelja s geografskim.
Kasno je da otvaramo novu temu, to ćemo uraditi u ponedeljak, a našu današnju kolumnu posvetiti kulturi dezorijentacije.
Orijentacija ne znači samo znati gde se nalaziš, to znači i znati ko si, šta si i šta je čije. Na prvi pogled to izgleda lako, ali uopšte nije. Bar ne u Srbiji. Uzmimo nasumičan primer jednog naslova u jutrošnjim novindžinama: „Našem golmanu žena prepisala kuću“. Iz naslova se ne može saznati za koji tim brani inkriminisani golman - zašto mu je žena prepisala kuću ne treba ni da znamo - naslov nam jednostavno sugeriše da golman pripada svima nama, kao što smo svi mi „mi“, kao što je i sve ostalo „naše“ i kao što „nam“ se sve događa svima istovremeno.
Napred pomenuto - i mnogo toga nepomenutog - iscrtava obrise jedne kolektivističke mentalne mape koja nema mnogo veze sa geografskim širinama i dužinama. Našim mentalnim kartografima se čini da su „nama“ bliže mentalne mape Rusije ili Kine, ali to je golema iluzija. Davno sam ja ovde napisao da bi - da su u Rusiji i Kini preovladale mentalne mape slične našim - Rusija bila bila Severna, a Kina Dalekoistočna Srbija.
S mentalnom mapom koja preovladava u Srbiji može se biti samo Srbija, dakle, čardak ni na nebu ni na zemlji, koji se pretvara da je Empajer stejt bilding ili čak Burdž Kalifa.
Biti orijentisan ne znači samo znati gde si u odnosu na strane sveta i druge države, to (možda i presudnije) znači znati koliki si, kolike su ti snage, koliko imaš para, šta možeš, a šta ne možeš. Ali to naprosto nije moguće znati u društvu u kome su kulturoški i politički aksiomi refren „nije mala, nije mala, triput ratovala“ i Ćosićev megaluping: „Mi možemo i ono što ne možemo.“
Sve to nije usud, nema tu ničeg sudbinskog. Srpsko društvo je imalo - i dalje ima, mada sve kilavije - potencijal da bude „deo“ srednje Evrope, za koju i dalje mislim da je poglavito meteorološki pojam, što uopšte ne umanjuje srednjoevropske vrednosti i značaj.
Naprosto to nije htelo. Plebiscitarno je između Gavrila Stefanovića Venclovića i Filipa Višnjića (svih boja) i Ćosića i Bećkovića (takođe svih boja) „optiralo“ za slepce i Ćosiće i Bećkoviće, koji su ga uljuljkivali u kolektivističkim iluzijama.
Srpsko se društvo zauzvrat - a sudeći po rusoljubnoj ikonografiji opozicionih protesta, saborno i plebiscitarno - okrenulo ruskim i kineskim mentalnim mapama, sa kojima ima manje dodirnih tačaka i sličnosti nego sa srednjoevropskim.
U izvesnom smislu bilo bi kamo sreće da ima više sličnosti sa pomenutim mentalnim mapama, jer u tom slučaju ne bi dolazila u situaciju jednog Isakoviča Crnjanskog, koji je otišao u Moskvu da caricu-majčicu ubedi i da pritekne u pomoć slovenskoj braći i da im „vrati“ Kosovo, a kome su dvorski huncuti poturili caričinu sobaricu da pravi budalu od njega.