"Sanjamo svoj san. San o sreći... A znaš ti i znam ja da to sanjarenje neće dugo trajati": Ovo nije obična pesma, jer ju je napisala Irena i recituje Milan!
Sanjamo svoj san. San o sreći, o lepoti, san o meni i o tebi, san o toplom zagrljaju na ulici pod sjajem sunca, da ubrzano kucaju naša srca, a osmesi da nam krase lica i oči sjaje najlepšim sjajem mladalačke sreće (...) A znaš ti i znam ja da to sanjarenje neće dugo trajati, jer ja i ti imamo malo snage da se otisnemo i samo nam je tu na, našoj livadici lep svaki san i sunčan svaki dan - čita Milan pesmu koju je napisala Irena Milkić
Bila bi ovo još samo jedna obična pesma da je nije napisala baš ona i da je ne recituje baš on. Jer Irena i Milan imaju Daunov sindrom.
- On je moj dečko - smeje se dobrodušna Irena, na šta se Milan stidljivo osmehnu, a tople oči zasijaše.
U Zaječaru smo. Put od centra grada, onog koji nam dade i Nikolu Pašića i Zorana Radmilovića, do ove kuće je nekoliko minuta autom. Ali uličica u kojoj je kuća je zemljana. Dočekuje nas povijena žena sa štapom - Mirjana Đorđević. Predsednica je udruženja L daun, a pre svega Irenina majka.
U kući svega i svačega. Jer pod ovim krovom staje mnogo. Žive dve žene, ali i obitava celo udruženje. Pa je i naslagan sav inventar koji nabaviše dok imadoše prostorije u gradu.
Kuća u Štipskoj ulici sve je za tridesetak osoba s Daunovim sindromom i njihove porodice. Mesto okupljanja, vežbanja, dom u kojem su svoji na svome. Jer oni su porodica - velika porodica.
U dnevnoj sobi nas dočekuje njih 10, momaka, devojaka i poneki roditelj. Toliko koliko može da ih sedne u neveliku sobu.
- Ćao, Jelena. Mnogo ti je lepa slika na Vajberu - veselo me grli Irena, koju prvi put vidim.
Za goste kuhinjski sto. Taman da stanemo svi. Na njemu i jedna mašina za šivenje. Dve su na podu, ali jedna ne radi. Donacija. Važno za sve njih. U mašini je roze konac. Mirjana cepa parče plavog materijala. Od okrajaka, još malo ih i imaju.
- Firma koja šije posteljine dala nam je okrajke. Hvala im puno, ali i toga nestaje - veli Mirjana.
Irena je već za mašinom.
- Ajde, kako smo rekli, prvo porub. Pravo, pravo... Tako. Pa sad s druge strane, pa dole.
I očas posla nasta jastučnica za Jovanino jastuče.
Joka, kako je svi zovu, tu je s mamom Sandrom. Istu muku dele, genetika. Sama je napravila jastuče.
- Uradila je ručno šiveni jastuk, ali nismo bili baš zadovoljni, pa ga je preradila i napravila ovo vrlo lepo jastuče - priča Mirjana, dok je Joka već za mašinom.
Veze kao singerica, što bi se reklo.
- Kuvar, ajde, okreni se da ti vežemo kecelju - Irena će.
Dušan se osmehuje. Završio je redovnu školu za kuvara.
- Mnogo volim da kuvam. I sve spremam - stidljivo će.
- Stalno nam pravi palačinke i kiflice - dodaju drugari.
- Najviše volim palačinke s džemom od kajsija - veli Dušan.
I ove kecelje su šili! I izlagali.
- Pravili smo i torbice od somota, u saradnji s Crvenim krstom. Bile su to aplikacije na torbici vrlo lepo izrezane, obrađene. Dugo se radilo. Mnogo znači što tako vežbaju. I slikaju. Ali kuburimo s materijalom, skupe su nam boje. Sve se svodi na malo tempera i poneku olovčicu ili drvenu boju, a oni su već veliki, treba da rade sa akrilnim bojama, onim pravim - priča Mirjana.
Na krevetu je i Tanja. Ćutljiva. S mamom Cvetanom je došla.
- Bila je jako vesela i srećna dok je radila. S radošću je svaki dan išla na posao u Zaštitnu radionicu DES. Ali, kad se to privatizovano, otpustiše je i od tada se povukla u sebe - priča mama.
Ostalo im je samo da se skupljaju u udruženju.
- Postojimo od 2005. na inicijativu Društva za Daunov sindrom Srbije. Imamo 31 člana plus naše porodice, jer svi delimo istu sudbinu. U mojoj kući smo i počeli, a 2009. nam je gradonačelnik dao da koristimo jedan prostor zajedno s još jednim udruženjem. Međutim, to je restitucijom vraćeno i sad smo opet ovde - priča Mirjana.
Peć je naložena. TV uključen, utišavaju ton da se čujemo.
- Imali smo i predstave. Spremamo i balet, zimi, kad ložimo - hvale se.
- I bili smo u "Dušku Radoviću", učestvovali u "Priči o sreći" - Mirjana će.
- "Priča o sreći", jeste, jeste - dodaju svi.
Gostovali su i u okolnim selima, u školama. A vole i da putuju, da se druže. Posećuju se sa udruženjima po Srbiji. Vole život, iako nije nimalo lak.
- Kurir televizija ima mnogo lepe domaće serije - Irena će nam.
- Ali htela bih da gledam i neki drugi program. Mora doplata.
- E, to ne može - savi glavu Mirjana, pa nastavi:
- Ne da slušni aparat, za čiju doplatu mesečno dajem 12.000 dinara.
Tad pogled vratih na sto kraj kreveta. Gomila, i to ogromna, lekova. Nema čega nema. Daunov sindrom nije jedina muka. Uz nju uvek ide još njih.
- Irena ne samo da ima slušni aparat, vidite da ima problem i s vidom. A tu je i aparat za slip apneju. Mora da ide i na jednu operaciju...
I ovo okupljanje ne zavisi samo od veličine prostora koji dele.
- Sve zavisi od mogućnosti. Eto, jedan dečko je završio i na psihijatriji, imao je delirijum. Tako je s našom decom, ne zna se kad će šta - Mirjana će.
Njihova deca su i talentovana. Pišu i poeziju, vrlo lepo recituju... Krenuše recitali redom. Ponosni što sve mogu. Poče da se osmehuje i Jovan, koji je uglavnom ćutljiv. Uskače da nam drži mikrofon.
Vakat nam je krenuti.
- Aaa, ne, ne. Ne idete bez posluženja - uglas će, pa se razleteše.
Na sve misle. Tu su i medenjaci za one koji poste, pa bombone...
Grlimo se i ljubimo. Sa osmehom nas ispraćaju. Srećni što smo im došli. Srećni što će i njihova priča da se čuje...