OTAC ČIJI JE SIN NESTAO U SIRIJI PRE 20 GODINA U POTRESNOJ ISPOVESTI ZA KURIR "Samo se nije više nikada javio, svuda smo ga tražili, ovo smo mu zatekli u stanu"
"Nije se javio ni ženi, ni ocu, ni majci, ni braći, nikome i dan danas"
Šukrija Ahmetović iz Tutina, student koji je pre 20 godina nestao u Siriji, i dalje je budi nadu da će se javiti. Šukrija je boravio u Damasku na studijama, no prema dostupnim informacijama, misteriozno je nestao 2004. godine, tokom režima Bašara al-Asada. O njegovoj sudbini ne zna se ništa već dve decenije, ali porodica ipak ne gubi nadu da je živ.
Kurir televizija došla je do oca Šukrije Ahmetovića, a novinar Emir Ličina zabeležio je sledeće:
Tačno je 20 godina od kada je iz sela Đerekare, koje se nalazi nedaleko od Tutina, krenuo u Siriju na postdiplomske studije. Od tada njegova porodica nema nikakav kontakt sa njim. Mi smo danas u njegovoj porodičnoj kući i razgovaraćemo sa njegovim ocem o svemu što se od tada dogodilo. Ovde smo kako bi smo saznali da li postoji nada da se Šukrija ipak jednog dana vrati svojoj kući - započeo je Ličina.
Husni Ahmetović govorio je pred kamerama Kurira, te pokušao da objasni kako se sve dogodilo:
- To je stara rana. On je završio fakultet u Kairu. Pitao me je da ide u Siriju na postiplomske studije, rekao je da hoće da uči, na šta sam ja rekao slobodno i on je tamo otišao. Ja mislim da je tamo jedno dve godine boravio. Kako je njegova žena izjavila, dao je ispite što je trebao i ostalo mu je samo da uzme temu za diplomski. Da li je to uzeo, ili ne, ona u međuvremenu nije saznala. Sudbinom je nestao. Nije se javio ni ženi, ni ocu, ni majci, ni braći, nikome i dan danas - započeo je i nastavio:
- Došao je jednom kod nas, malo se zadržao, možda jedno nedelju dana i vratio se. U međuvremenom se čuo sa ženom. Sa nama malo ređe, ali sa ženom se čuo, ja mislim, svakodnevno. Vremenom, ona ga nije mogla dobiti, došla je kod mene i žalila se da ne može da ga dobije. Kaže, telefon zvoni, on se ne javlja. Poslednje kada s mo mi zvali, ja sam bio sa decom, kada su pravili kuću u pošaku, zvali smo i mi. Nonstop smo zvali i zvali. Jedan sin je odlučio da mi kaže da hoće da ide da ga traži. Nisam ga sprečavao da ode. Kaže, sve ustanove što je bilo, posetio je, pretražio. Svaka ustanova mu je rekla da nema informacije.
Kako su se stvari odvijale dalje, izgledalo je ovako:
- Nije mogao saznati ništa o njemu i vratio se. Tražili su od gazde ključ. Otišao je u stan, bio je sređen. Zaključao je i ostavio. Dan danas znamo samo to o tome.
Na pitanje koliko bi mu značilo da sada dobij bilo kakvu informaciju o tome šta se dogodilo sa njegovim sinom, jedva je smogao snage da odgovori:
- To ne bi moglo da se izmeri kako bi to nama značilo. Pogotovo za nas dvoje starih. Kraj je došao. Kada napuniš osamdeset godina, šta ima da se čemu nadaš? Samo smrti. Da ne lažem, da sam sto posto izgubio nadu da se neće javiti, nisam.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs