Lepotica iz Dušanove ulice otišla je u dobrovoljce Prvog balkanskog rata: Sofija Jovanović je bila srpska Jovanka Orleanka "Ako posustanem, ubijte me"
Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu.
Sofija je rođena u Dušanovoj ulici u Beogradu kao ćerka mesara Jovanovića. Otac je rano umro ostavivši suprugu sa ćerkama. Stalno se žalio zbog toga što nije imao muškog naslednika "sina junaka, osvetnika Kosova". To je uticalo na Sofiju da odseče kosu i prijavi se kao dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu.
Sofija je morala da prođe poseban test pred komisijom, kao i obuku u Prokuplju i Vranjskoj banji. Prve borbe je imala na Crnoj Čuki i Veljoj glavi. Bila je prva žena borac u srpskoj vojsci, a zbog neverovatne hrabrosti zvali su je Sofronije!
Borila se i u Drugom balkanskom ratu, a u noći između 28. i 29. jula 1914. godine učestvovala je u prvoj bici sa Austrougarskom na početku Prvog svetskog rata. Borila se na Drini i Kolubari, branila Beograd pod komandom čuvenog majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je povlačenje preko Albanije i potom učestvovala u proboju Solunskog fronta. Dobila je 13 odlikovanja, a na jednom od njih piše "Osvetnici Kosova".
Francuski reporteri su je tokom ratova prozvali "srpska Jovanka Orleanka".
Posle rata se udala i povukla iz javnosti
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić koje je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o Sofiji Jovanović.
Nisu hteli da je regrutuju jer je lepa
Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje... Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
- Kojim dobrom, devojko?
- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
- Dobro, devojko! - reče joj major. - Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima...
- Hoću pušku! - ponovila je. - Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud: primili su je.
(Kurir.rs/M.J)