Biljana otišla na prvu žurku, vratila se u invalidskim kolicima: "Taman sam otvorila biznis i radovala se budućnosti, a onda sam 8 godina provela kući" FOTO
Potresna svedočenja Biljane Ubović i Slaviše Savića upozoravaju mlade vozače o posledicama brze i nesavesne vožnje.
Na tribini o bezbednom ponašanju u saobraćaju, koja je nedavno održana u Gradskom kulturnom centru u Užicu, priliku da edukuju mlade vozače o mogućim posledicama brze i nesavesne vožnje dobili su Biljana Ubović i Slaviša Savić. Oni su upravo zbog saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali u mladosti i danas u kolicima, a njihova potresna svedočenja o onome što se dogodilo apel su za sve vozače u Srbiji.
Posle odrastanja u blizini Bačke Palanke, Biljana je početkom 2000. tek zakoračila u mladalački život, kada je upisala Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i radovala se godinama koje dolaze.
- Sve je izgledalo da moj život ide uzlaznom putanjom. Želela sam da budem frizerka, ali moji roditelji nisu bili za to i smatrali su da je to besmisleno, da treba da imam neko više obrazovanje. Bila sam uporna i napustila sam fakultet i otvorila svoj privatan biznis. Taman sam počela da radim, 2000. godine sam otvorila salon i nadala sam se da će ta 2001. godina da mi donese mnogo životnih radosti. U to vreme sam volela da izlazim i da se družim sa svojim drugarima, a te noći 2001. godine sam dobila dozvolu od svojih roditelja da prvi put u životu izađem u Novi Sad na žurku, što je u to vreme bio svojevrstan prestiž - prisetila se Biljana govoreći na tribini.
Na žurku je otišla sa mladićem koji je bio desetak godina stariji od nje. Bio je profesionalni vozač koji nikada nije konzumirao alkohol, pa su Biljanini roditelji smatrali da je u redu da je odveze u Novi Sad koji je udaljen 50 kilometara od njenog rodnog mesta.
- Bilo nam je jako lepo na toj žurci, uslovi puta su bili neprilagođeni zato što je bilo poledice, nismo vozili nešto prebrzo, međutim, ipak je to bilo isuviše brzo za uslove puta. Sleteli smo na jednoj oštroj krivini i ja sam tom prilikom zadobila tešku povredu kičmenih pršljenova. Brzo su me kolima Hitne pomoći prebacili u Urgentni centar i tu zapravo kreće moja borba, pre svega za život. Mojim roditeljima, kada su stigli, su rekli da ako preživim narednih 48 sati da ću biti potpuno paralizovana i da ću biti trajno vezana za invalidska kolica. Lekari su u bolnici pokušali sve i dali su sve od sebe da mi spase život. Nakon nekoliko meseci sam prebačena u centar za rehabilitaciju u Beogradu, tamo sam, verovali ili ne, provela godinu dana i bila sam ubeđena da ću prohodati - kaže Biljana koja se duže od dve decenije kreće pomoću invalidskih kolica.
Surovi šamar realnosti
Sve što su vrhunski terapeuti za godinu dana na rehabilitaciji uspeli da je nauče jeste da se sama obuče i jede, da sama pređe sa kreveta u invalidska kolica i da se okupa. Još uvek verujući da je njeno stanje privremeno i da će uskoro ponovo prohodati, Biljana je doživela surovi šamar realnosti - na rehabilitaciji je upoznala devojku u invalidskim kolicima koja je bila poprilično samostalna i koja joj je rekla da će "moći sve to isto kada bude 13 godina u invalidskim kolicima".
- Možete da zamislite kako sam bila šokirana u tom trenutku, nisam mogla da zamislim da neko može da živi ni mesec dana u invalidskim kolicima, a ne ceo svoj život. Evo, verujte mi, danas znam. Ona me je u stvari suočila sa realnošću i u tom trenutku sam shvatila da moram više da se borim i da se trudim. Vežbala sam i trenirala, sanjala sam snove da ću prohodati, ali ja i danas sedim u invalidskim kolicima. To me nije sprečilo da se bavim sportom, ali mi je trebalo jako puno vremena. Osam godina sam provela sedeći kući, sama, nisam bila uopšte socijalizovana. Provodila sam vreme tako što sam bila sa mojim roditeljima i sestrom. U tom trenutku su moje drugarice i drugovi poudali u poženili, pa nisam više imala društva - rekla je Biljana mladim vozačima.
Zato je, kaže, rešila 2008. godine da se preseli u Novi Sad, gde se učlanila u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara, gde je upoznala sasvim novi svet i ostvarila svoj san o sportu kada je postala članica stonoteniserskog kluba za osobe sa invaliditetom.
"Zbog jedne greške u mladosti, propustio sam lepe stvari u sopstvenom životu"
Istim povodom i na poziv Agencije za bezbednost saobraćaja, svoju priču je podelio i Slaviša Savić iz Šapca, koji je takođe postao osoba sa invaliditetom posle nesavesnog ponašanja u saobraćaju.
- Svakako sam dosta propustio. Pre skoro 30 godina desila mi se saobraćajna nezgoda, kada sam bio učenik trećeg razreda srednje škole, zbog prebrze vožnje i nevezivanja pojasa u automobilu. Prilikom prevrtanja automobila, zbog nevezivanja pojasa, zadobio sam teške telesne povrede koje su i dan-danas vidljive u vidu trajne invalidnosti. Propustio sam neke male, ali tako važne stvari - dan kada je naš sin prohodao, momenat da ja mogu da ga držim kad vozi bicikl... To su sve lepe stvari koje sam, zbog jedne greške u mladosti i saobraćajne nesreće koju sam izazvao, propustio u sopstvenom životu - ispričao je Siniša za medije i apelovao na odgovorno ponašanje u kako mladih, tako i onih starijih, iskusnijih učesnika u saobraćaju.
Posle saobraćajne nesreće nepokretna je ostala i Kristina Grbović, koja kao suvozač nije vezala pojas, a u čemu je našla snagu da se sa posledicama izbori PROČITAJTE NA OVOM LINKU.
Kurir.rs/ Blic/ Užice - Oglasna tabla
U sledećem videu pogledajte srceparajuću ispovest žena koje ruše mitove o invaliditetu.