Robert Lakatoš o saradnji s Beogradskom filharmonijom i planovima: Još uvek nisam otkrio pravu tajnu svoje violine
Odmalena sam slušao violiniste poput Davida Ojstraha, Leonida Kogana i Jaše Hajfeca. Oni su ostavili snažan uticaj na moj stil sviranja, Neverovatan instrument (violinu Antonija Stradivarija iz 1709. godine) dobio je na korišćenje od našeg čuvenog gudalara Vladimira Radosavljevića
Violinistu Roberta Lakatoša s pravom vole i publika i kritika. Bio je čudo od deteta i osvajao je samo prve nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Od svoje sedme godine učio je da svira violinu u Muzičkoj školi "Isidor Bajić", a sa 14 godina je upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde je završio osnovne i master studije u klasi profesora Dejana Mihailovića. Danas je profesor u Novom Sada i Beogradu, a protekle nedelje nastupio je s Beogradskom filharmonijom na Kolarcu.
Šta vas je privuklo Koncertu br. 1 Vjenjavskog, koji ste izveli na Kolarcu?
- Violinski koncert br.1 u fis-molu Vjenjavskog slušao sam i voleo još od ranog detinjstva. Oduvek sam želeo da sviram ovo virtuozno delo. Međutim, potrebna je zrelost i veština kako bi se savladali svi izazovi ovog dela. Prvi put sam izveo ovaj koncert 2021. godine i od tada se redovno nalazi na mom repertoaru.
Kako biste opisali saradnju s Beogradskom filharmonijom i maestrom Urjupinom?
- Beogradska filharmonija je jedan od mojih omiljenih orkestara, uživanje je svirati s kolegama. Ovo je nas četvrti zajednički koncert, a za maestra Urjupina sam ranije čuo, međutim, ovo je prvi put da zajedno sviramo. Sjajan je dirigent i pravo je zadovoljstvo sarađivati s njim.
Da li je teško bilo pronaći sopstveni izraz? Kako vi balansirate između tradicionalne interpretacije i savremenog pristupa?
- Prepoznatljivost tona i individualni način sviranja je vrlo važna osobina kako bi se jedan umetnik izdvojio. Na tome se radi već na samom početku, uz pomoć mentora, koji vas pravilno usmeravaju. Odmalena sam slušao violiniste poput Davida Ojstraha, Leonida Kogana, Jaše Hajfeca i drugih. Oni su ostavili snažan uticaj na moj stil sviranja, a moj razvoj su, u istom smeru, podržali i profesori poput Dejana Mihailovića i Julijana Rahlina.
Svirate na violini Antonija Stradivarija iz 1709. godine. Zašto je ona kraljica među instrumentima?
- Violine Antonija Stradivarija imaju čaroban ton, koji ih izdvaja od violina drugih graditelja. Postoje teorije zbog čega je ton toliko poseban, međutim, mislim da prava tajna još uvek nije otkrivena. Voleo bih još da napomenem da sam ovaj neverovatni instrument dobio na korišćenje od našeg čuvenog gudalara Vladimira Radosavljevića, koji već dugi niz godina podržava moj put.
Šta je privatno na vašoj plejlisti?
- Nora Džouns, Frenk Sinatra, Majkl Buble i Mariza.
Kao profesor, kako inspirišete svoje učenike i kakav savet imate za mlade koji se opredele za muziku?
- Trudim se da svojim primerom inspirišem svoje studente. Potrebno je puno vežbanja, posvećenosti i odricanja kako bi se jedan umetnik mogao izdvojiti. Naravno, uz sve to je potrebno i malo sreće.
Kakvi su vaši planovi za 2025. godinu?
- Sledeća godina je ispunjena novim koncertima, čemu se veoma radujem. Već 13. januara nastupam na Novogodišnjem koncertu Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, zatim slede koncerti u Londonu sa sopranom Tamarom Rađenović, kao i s mnogobrojnim domaćim i inostranim simfonijskim orkestrima.