FAMOZNO: MEMOARI MPM 2
Prekjuče me Vuk Drašković zove telefonom pa kaže: „Dobro, što nisi napisao koju je TV dijagnozu Vesko postavio Miloševiću, mora da si zaboravio šta sam ti rekao.“
I tačno; bio sam zaboravio, pa sam pribegao onoj vađevini sa zakonom o zaštiti podataka pacijenata. Vuk me je podsetio da je dijagnoza glasila: „moralni autista“.
Čisto sumnjam da se „moralni autizam“ nalazi na listi psihijatrijskih dijagnoza, ali rekosmo već, Veskova dijagnostika je bila osebujna kao što je i on bio. A ako je suditi po Vukovoj priči koju sam potom čuo, saveti su mu bilo još osebujniji.
Priča Vuk da je godine devedesete, kad je bio predsednički kandidat, a Vesko Savić ležao na samrti, otišao da obiđe bolesnog prijatelja i da zatraži savet šta mu je činiti. Vesko je, priča Vuk, već bio u lošem stanju. „Kad je čuo kakav mu savet tražim, pokazao mi je rukom da se sagnem, da mi savet došapne u uvo, što sam i učinio“, da bi mu Vesko rekao: „U’vatiš me za qwrz.“
Evo šta sam na to rekao Vuku: „S obzirom na to šta se posle događalo - i kako si prišao - bio bi dobro učinio da si poslušao Veskov savet.“ Vuk se složio da bi bolje postupio da je poslušao mudrog prijatelja.
Šta na to kažem ja, sada već odavno ostareli mladi politički majmun. Da li je bilo bolje vatati Veska za qwrz ili se vatati u srpsko vrzino političko kolo.
Bez obzira na odvratnu trenutnu situaciju u društvu i na političkom terenu, na kome se tragedija iz devedesetih ponavlja kao farsa - zbog čega opozicioni rad iz devedesetih izgleda kao džaba krečenje - držim da je ipak imalo smisla vatati se u vrzino političko kolo.
Sad ćemo u priču ubaciti filozofiju. U dijalektičkoj fazi starog političkog majmuna moja neznatnost misli da su devedesete bile samo jedna od etapa - biće ih još iha-ha - na dugačkom putu izlaska srpskog društva iz stanja Kantove „samoskrivljene nezrelosti“.
Nije naprosto moglo svanuti pre nego što se smrkne. Tehnika „preko preče“ pokazala je da je uvek naokolo bliže - što se na kraju (privremeno) i obistinilo - da bi od 2012. i „vlasna“ i opoziciona sklonost prečicama i prebijanjima preko kolena eskalirale. Stepen opozicione kultivisanosti i kratkoća fitilja iz devedesetih bili su nešto viši (i duži) od vladajuće, da bi se od 2012. postepeno izjednačili s vladajućom.
Uzmimo primer iz svakodnevnog života (ako se to životom može nazvati). Po čemu je to, pitam ja vas, suštinski različito opoziciono, građansko i esnafsko napušavanje Ivana Bosiljčića zbog (po svemu sudeći izmišljenog) „nedavanja podrške studentima“ od pozicionog uzvikivanja „Đilase, lopove“ i „Marinika, kurvo rumunska“.
Zato sam napisao „jedna od etapa“ i „biće ih još iha-ha“. Još će mnogo vremena proteći - naravno, ako u međuvremenu dibidus ne istekne - dok se u srpskom društvu ne zatomi psihologija „ko nije sa mnom, taj je protiv mene“ i dok se društvene rasprave prestanu voditi u maniru Hegelovih piljarica: „ti ćeš da mi kažeš da nisam u pravu, ti čija je majka kurva“.
Ima li stari politički majmun vikend-političku poruku? Ima. Ista je ko Veskova. „U’vatite me za qwrz.“