Ove žene su stajale iza kneza Mihaila: Zajedno sa njim krojile su srpsku istoriju, hteo je da se oženi sestričinom, a Karađorđeva unuka mu ukrala srce
Žene koje su okruživale kneza Mihaila, počev od strine Tomanije pa sve do njegovih velikih ljubavi, imale su često veliki uticaj, kako na njega tako i na politiku i sudbinu Kneževine Srbije.
Knez Mihailo Obrenović bio je ceo svoj život okružen jakim ženama, koje ne samo da su imale veliki uticaj na njegov život i odluke, već su svojim delovanjem upravljale tokovima istorije i bile ključni igrači u previranjima 19. veka.
Mihailo je bio duboko vezan za svoju majku, kneginju Ljubicu Obrenović. Ljubica je imala veliku ulogu u društvenim i političkim dešavanjima u Srbiji u prvoj polovini 19. veka. Kada je Mihailo zbačen sa vlasti 1842. godine, sa svojom majkom izbegao je preko Dunava. Ljubica je umrla Mihailu na rukama u Novom Sadu 14. maja 1843. u 56. godini. Sahranjena je u manastiru Krušedol.
Mihailo se dosta povukao posle majčine smrti. Do 1858. i povratka Obrenovića na vlast u Srbiji, živeo je u izgnanstvu. Prvi podatak o njegovim odnosima sa ženama vezan je za njegovu sestru od strica Jekaterinu Obrenović, zvanu Katicu. Katica je bila ćerka Jevrema Obrenovića, nepune tri godine mlađa od Mihaila. Prema nekim navodima, ona je zatrudnela tokom veze sa Mihailom, međutim ubrzo je pobacila i umrla. Ništa pouzdanije o ovoj navodnoj vezi se ne zna.
Sledeća Mihailova ljubav bila je Marija Berghaus, Slovenka koja ga je služila tokom boravka u Rogaškoj Slatini. Bila je osam godina mlađa od Mihaila, a iz te ljubavne romanse rođen je Viljem (Velimir) 1849. godine. Mihailo se nije venčao sa Marijom, a o svom sinu i njoj se brinuo sve vreme. Marija se kasnije preudala, a Velimir je došao u Srbiju. Umrla je 1863. godine, a njihov sin postao je jedan od najvećih srpskih dobrotvora.
Nakon Marije Berghaus, Mihailo je nastavio sa prolaznim avanturama. Kada je imao 29 godina, zaljubio se u Nemicu plemićkog porekla Mariju Jozefu od Lihtenštajna. Mihailo je na sve načine pokušavao da odobrovolji njenog oca da da svoj pristanak da oženi Mariju, ali je on smatrao brak katoličke plemkinje i svrgnutog pravoslavnog vazalnog kneza nemogućim. Uvređen i razočaran, prekinuo je svaki kontakt sa tom porodicom. U to vreme je napisao tekst pesme „Što se bore misli moje”, koja je bila posvećena njegovoj prvoj velikoj, ali nesrećnoj ljubavi.
Julija Hunjadi
Godine 1853. Mihailo se oženio groficom Julijom Hunjadi de Ketelji, ćerkom mađarskog grofa Ferenca Hunjadija. Upoznao ju je na bečkom dvoru. Venčali su se 1. avgusta u Beču u Ruskoj crkvi pri ruskom poslanstvu, a venčanju je prisustvovalo stotine najuticajnijih Bečlija, kao i izaslanik cara Franca Jozefa. Do 1858. godine, Mihailo i Julija živeli su na imanju koje su kupili u Ivanki na Dunavu u današnjoj Slovačkoj.
Julija je rođena 26. avgusta 1831. godine u Beču u plemićkoj porodici Hunjadi. Nakon smrti kneza Miloša 1860. godine, Mihailo je po drugi put postao vladajući knez Srbije, a Julija kneginja Srbije. Učestvovala je zajedno sa knezom u javnom životu, priređivali su balove i humanitarne večeri na dvoru. Pored toga, brinula je i o Mihailovom vanbračnom sinu Velimiru.
Mihailo i Julija nisu imali dece. Ta činjenica je smetala mnogima jer su očekivali muškog naslednika koji će naslediti presto jednog dana. Julija je tokom braka sa Mihailom ušla u vezu sa nemačkim grofom Karlom Arenbergom, a za to neverstvo je Mihailo saznao nekoliko godine kasnije iz jednog pisma do kojeg je došao njegov upravitelj dvora Anastas Jovanović.
„Tajac je prekrio dvor. Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikog nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema" - zabeležio je Anastas atmosferu pošto je Mihailu predao pismo. Par se rastao 1865. godine pismenim sporazumom, ali se nikada zvanično nisu razveli.
Kada je saznao da ga je Julija varala, Mihailo je u svoj dnevnik zapisao: „Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene, niko drugi osim nje nije mi postojao.."
Julija se nadala da će kneza opet osvojiti, ali nije uspela. U pismu svojoj majci priznala je: „On me više neće. Voli me, ali me neće." Umrla je u Beču 1919. godine. Volela je Srbiju i srpski narod do kraja, i lobirala za srpske interese u evropskim krugovima. Na vest o Mihailovoj smrti u Topčiderskom atentatu, Julija je stigla u Beograd. Prisustvovala je pogrebu u Sabornoj crkvi gde je sahranjen, plačući u crnini nad kneževim odrom. Od njenog priloga knezu je podignut spomenik.
Katarina Konstantinović
Poslednja velika ljubav kneza Mihaila bila je njegova rođaka Katarina Konstantinović, ćerka njegove sestre od strica Jevrema Obrenovića, Anke Konstantinović. Katarina je rođena 1848. u Šapcu i bila je 25 godina mlađa od Mihaila. U seriji „Što se bore misli moje”, Katarinu igra glumica Jana Ivanović.
Anka je, svesna da je brak kneza Mihaila i Julije Hunjadi u krizi, došla na ideju da svoju ćerku Katarinu uda za svog brata od strica Mihaila. Katarina je, prema instrukcijama majke, provodila mnogo vremena s njim i pisala mu ljubavna pisma.
Kada se zvanično razišao sa Julijom, Mihailo je zaprosio Katarinu Konstantinović. Javnost, Crkva i političari bili su zapanjeni jer je ona ćerka Obrenovićeve sestre od strica Anke, a najglasniji je bio Ilija Garašnin, koji je imao toliko primedbi da je smenjen s mesta predsednika Vlade.
Veridba nije, međutim, dugo trajala. Desetog juna 1868, dok su Mihailo, Anka, Katarina i Tomanija šetali Košutnjakom, knez je ubijen, kao i Anka, dok je Katarina ranjena.
Posle Mihailove smrti, od Tomanije Obrenović, udovice Miloševog brata Jevrema, najstarije i u tom trenutku najuticajnije pripadnice ove srpske vladarske porodice, Milivoje Petrović Blaznavac je tražio ruku njene unuke Katarine, a zauzvrat je ponudio svoju zaštitu Obrenovićima i dovođenje na presto njenog maloletnog unuka Milana Obrenovića.
Svesna težine situacije, Tomanija je prihvatila Blaznavčev predlog. Time je osigurala presto za svog unuka Milana, a Katarinu, kada već nije uspela da je uda za kneza, udala je za najuticajniju političku ličnost u zemlji, samo nekoliko meseci posle Mihailovog ubistva.
Blaznavac je najverovatnije bio vanbračni sin kneza Miloša, odnosno još jedan brat od strica Katarinine majke Anke, tako da je Katarina ponovo uplovila u vezu sa rođakom. Sa njim je dobila dvoje dece. Milivoje je preminuo 5. aprila 1873. u 49. godini, zvanično od srčanog udara. Iste godine, Katarina se ponovo udaje, i to opet za rođaka, političara Mijaila Bogićevića Ociku, brata od ujaka njene majke Anke.
Sa mužem je napustila Srbiju i živela na više mesta u Austrougarskoj. Vratili su se potom u Beograd osamdesetih godina 19. veka. Katarina se potom zaljubila u jednog prijatelja svog sina Vojislava. Zbog mladića koji je od nje bio mlađi 18 godina, ostavila je Ociku.
Katarina je preminula oktobra 1910. godine u Nišu u 62. godini, gde je njen sin Vojislav bio stacioniran kao vojno lice. Sahranjena je u Beogradu.
Anka Konstantinović
Katarinina majka Anka Konstatinović nije bila ništa manje fatalna od svoje ćerke. Anku u serji „Što se bore misli moje” glumi proslavljena srpska glumica Nataša Ninković. Rođena je 1. aprila 1821. godine kao ćerka Jevrema i Tomanije Obrenović. Bila je veoma obrazovana, imala je časove klavira i gitare i tečno govorila francuski i nemački jezik.
Anka je imala veliki dar za pisanje, pa je sa samo 15 godina objavila je svoju prvu knjigu „Naravnoučitelne povesti", koja je sadržala 14 pripovedaka prevedenih s nemačkog jezika. Time je Anka Obrenović postala prva književnica tadašnje Kneževine Srbije. Po nagovoru svoje vaspitačice Tine Tirol, vodila je dnevnik od 14. decembra 1836. do 5. januara 1838. godine zahvaljujući čemu danas imamo njen uvid u rađanje ženskog stvaralaštva u 19. veku u Srbiji, kao i prvu žensku dnevničku literaturu.
Istorija ćerku Tomanije i Jevrema Obrenovića pamti i kao Anku Pomodarku, zbog stila kojim se vrlo mlada izdvojila. Ne samo što je odbacila narodnu nošnju, već je nosila i haljine s dekolteom, a važila je za pravu lepoticu i devojku koja je svojim manirima mogla da stane rame uz rame s evropskim groficama.
Anka Obrenović se 1842. udala za porodičnog prijatelja, temišvarskog bankara Aleksandra Konstatinovića. S njim je dobila sina Aleksandra i ćerku Katarinu Konstatinović. Aleksandar umire 1858. godine, a mlada udovica utehu nalazi u zagrljaju novog kontroverznog udvarača.
Naime, Anka započinje aferu sa svojim zetom, bogatim zemunskim i beogradskim trgovcem Jovanom Germanijem, koji je bio muž njene pokojne sestre Simke. Skandalozna veza mesecima je bila predmet čaršijskih priča, a sve je kulminiralo kada je na svet došla njihova ćerka. Nazvali su je Simeona, a nadimak joj je bio ni manje ni više nego Simka.
U narednim godinama, Jovan i Anka su živeli zajedno i odvojeno između Beograda i Temišvara. Germani joj je nudio da je oženi, da detetu da svoje prezime, ali je Anka sve to odbijala. Zahtevala je samo izdržavanje za Simku i plaćanje njenog školovanja.
Čaršija je pričala da je Anka imala mnoštvo udvarača i ljubavnika. Govorili su i da voli kocku, luksuz, bogatstvo i lagodan život, a ponajviše državne spletke. Bila je izuzetno ambiciozna, što ne čudi mnogo znajući ko joj je bila majka. Imala je veliki uticaj na politiku, ministre i konzule je primala u svoj salon i bila odlučujuća figura u spajanju njene ćerke Katarine sa knezom Mihailom.
Anka je skončala tragično, ubijena je kada i Mihailo, pokušavajući da ga zaštiti sopstvenim telom, usled čega je pogođena u slepoočnicu i grudi.
Tomanija Obrenović
Ankina majka, Tomanija Obrenović, koja je tog dana bila sa knezom, ćerkom i unukom Katarinom u Košutnjaku, preživela je napad, uspela da pobegne i obavesti dvor o svemu.
Tomanija je rođena 1796. godine kao jedina ćerka vojvode Ante Bogićevića. Kada je imala 20 godina, udala se za Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, 1816. godine. Imali su čak devetoro dece, među kojima su bili Anka i Miloš. Naime, Milošev sin Milan je posle smrti kneza Mihaila postao knez, a kasnije i kralj Srbije.
Njen muž Jevrem bio je obor-knez Šabačke nahije. Njihov dom, vođen Tomanijinom rukom, bio je sasvim drugačiji od drugih kuća. „Jevropejski" su maniri u njemu vladali, decu su učili učitelji iz carevine, a Tomanija je svoje goste smeštala na visoke stolice. Prvi klavir u Srbiji zasvirao je u kući Jevrema i Tomanije, za potrebe prevoza gospođe Tomanije iz Austrije je stigao i prvi fijaker.
Godine 1831. preselili su se u Beograd kada je Jevrem postavljen za gubernatora beogradske varoši. Njihov novi dom Tomanija je bogato uredila i imala najlešu baštu u gradu. Njeni gosti su bili konzuli stranih država sa svojim suprugama i beogradska elita.
Tridesetih godina 19. veka Beograd je bio tek mala varoš u kojoj su se za prevlast borile dve moćne žene - Ljubica, žena kneza Miloša, i Tomanija Obrenović. Ambiciozna Tomanija se nije tako lako zadovoljavala ulogom druge dame Srbije i iako sukob između njih dve nikada nije bio javan, znalo se da jetrve nisu u preterano dobrim odnosima.
Jevrem je umro 1856. godine, u izgnanstvu u Rumuniji. Svi Obrenovići bili su van zemlje za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je zbačen sa vlasti 1858. kada Miloš Obrenović ponovo preuzima presto i vlada do svoje smrti 1860. kada ga nasleđuje Mihailo.
Tomanija je tada bila najstariji član dinastije Obrenović. Zajedno sa svojom ćerkom Ankom je osmislila plan da Katarinu uda za Mihaila, iako su bili su srodstvu. Tomanija je skretala pogled sa činjenice da je veza između Katarine i Mihaila sve samo ne pristojna. Ambicija je bila jača, a Tomanijina kuća tajno ljubavno gnezdo za, ono vreme, skandalozni par.
Plan im nije uspeo jer je Mihailo ubijen, kao i Anka. Iako slomljena porodičnom tragedijom, Tomanija nije časila časa. Srpski presto ostao je upražnjen, a za naslednika trona izabran je njen maloletni unuk Milan, sin njenog jedinog sina Miloša. Unuku Katarinu je udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, u tom trenutku najmoćnijeg čoveka u Srbiji.
Tomanija Obrenović je bila veliki humanista, pomagala je crkve i manastire, donirala bolnice i udruženja siromašnih, bila mecena velikom broju talentovanih mladih ljudi. Posle smrti ćerke Anke, preuzela je brigu o njenoj deci, posebno najmlađoj Simki koju je Anka dobila u skandaloznoj vezi sa svojim zetom. Bila je izuzetno jaka i utucajna, kakva je morala biti ako je želela da opstane u tim vremenima.
Umrla je 13. juna 1881. godine, samo par meseci pre nego što će se njen unuk Milan proglasiti za „prvog srpskog kralja posle Kosova“. Sahranjena je u manastiru Rakovica pored supruga Jevrema. U seriji „Što se bore misli moje” glumi je srpska glumica Gordana Đurđević Dimić.
Kleopatra Karađorđević
Još jedno žensko ime vezano je za kneza Mihaila, a reč je o pripadnici dinastije Karađorđević. Radi se o unuci Karađorđa, Kleopatri Karađorđević, kojoj je Mihailo za rođendan poklonio knjigu u kojoj se nalazila pesma „Što se bore misli moje”.
Kleopatra je bila ćerka Aleksandra i Perside Karađorđević, starija sestra budućeg kralja Petra I. Rođena je 1835. godine u Krajovi, tadašnjoj Kneževini Vlaškoj gde je porodica živela u to vreme. U Srbiju su došli oktobra 1839. kada je njen otac, Karađorđev sin, postao ađutant kneza Mihaila Obrenovića.
Kleopatra je odrastala sa dve godine starijom sestrom Poleksijom za koju je bila veoma vezana. U Beogradu su dobile široko obrazovanje, na preporuku Ilije Garašanina i Jovana Hadžića za privatnog učitelja njihov otac Aleksandar izabrao im je Matiju Bana, jednog od najučenijih dubrovačkih Srba koji je zbog toga specijalno iz Carigrada doputovao u Srbiju.
Postavlja se pitanje zašto je Mihailo baš Kleopatri poklonio knjigu sa svojom pesmom i posvetom. Da li je bio zaljubljen u nju, ili je u pitanju nešto drugo, verovatno nikada nećemo saznati. Prema nekim navodima, pesma „Što se bore misli moje" je posvećena njoj, a ne Mariji Jozefi od Lihtenštajna, jer se knez jako zaljubio u Karađorđevu unuku.
Kleopatra se u februaru 1855. godine udala za diplomatu Milana Petronijevića, sina bivšeg predsednika vlade Avrama Petronijevića. Međutim, sreća je prekratko trajala. Kleopata se razbolela posle nekoliko meseci od tuberkuloze i pala u postelju. Preminula je u julu u banji Glajhenberg u Štajerskoj, gde je bila na lečenju. Nije imala ni 20 godina. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Karađorđevića u Topoli.
Na putu prema Topoli, Kleopatrino telo prenoćilo je u crkvi-brvnari Vavedenja Presvete Bogorodice u selu Nemenikuće pod Kosmajem. Seoske devojke, dirnute nesrećnom sudbinom mlade princeze, istkale su joj pokrov, a u znak zahvalnosti ožalošćeni roditelji Aleksandar i Persida kasnije su u porti podigli česmu koja nosi Kleopatrino ime. Danas je to crkva Svetih apostola Petra i Pavla, sagrađena na temeljima stare.
I danas se veruje da česma poseduje čudotvornu vodu koja donosi zdravlje onima koji je piju, čuvajući uspomenu na prerano preminulu princezu.
Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz koji je Kleopatri davao časove klavira je za njen 15. rođendan komponovao pesmu „Što se bore misli moje” na reči koje je napisao knez Mihailo Obrenović. Sredinom pedesetih godina 19. veka numeru je ponovo komponovao Kornelije Stanković i ta pesma je za vreme druge vlade kneza Mihaila redovno izvođena na balovima u Beogradu.
Premijera filma „Što se bore misli moje"