Dragani život postao noćna mora, leto joj se pretvorilo u horor! 4 meseca spavala s otvorenim okom: "Jedne nedelje vraćala se iz crkve i desilo se..." (Foto)
Aleksićevoj se život od 25. jula potpuno preokrenuo, tokom noći je dobila paralizu lica te su usledili meseci svakodnevne infuzije, kortizol, masaže i elektroterapije.
Sećam se trenutka kada mi se sve srušilo - trenutka kada nisam mogla da prepoznam sebe u ogledalu. Probudila sam se s licem koje više nije bilo moje. Paraliza facijalisa! Ta reč je odjeknula poput groma.
Pogled u ogledalo postao je neprijatelj! Zahvaljujući veri, podršci koju sam imala i upornosti, nakon četiri meseca ponovo mogu da se smejem, terapija je dala efekta!
Ovim rečima opisuje svoju borbu s facijalisom Dragana Aleksić (24), koja je sve doskoro, a od 25. jula, spavala sa potpuno otvorenim desnim okom. S te strane su joj i usta bila otvorena, a i obrva je bila spuštena. Teže je govorila, jela i pila, spavanje joj je bilo najveći problem.
Neočekivana trauma
Aleksićeva, koja je inače rodom iz Bečeja, radi i živi sa suprugom u Nemačkoj, a letos je došla na odmor kod porodice u Srbiju, ali se on, nažalost, pretvorio u odmor iz pakla. Tih dana Dragana je svakodnevno posećivala bazene, išla mokre kose, boravila tako u klimatizovanim prostorijama i desila joj se facijalna paraliza, u koju inače mnogi i ne veruju.
- Moj osmeh, onaj koji je bio moj zaštitni znak, nestao je. Osuđena na tišinu, suočena sa sopstvenim strahovima i nesigurnostima, osećala sam se kao da su svi trenuci u kojima sam se smejala, svi trenuci u kojima sam bila vesela, postali daleki, kao da su pripadali nekoj drugoj osobi. Jednom godišnje vraćam se u Srbiju da napunim dušu i da se podsetim ko sam i odakle dolazim. Ali to leto je donelo i nešto neočekivano. Usled tog mira i radosti, probudila sam se s licem koje više nije bilo moje. Paraliza facijalisa - priseća se Aleksićeva za Kurir.
Povratak u Nemačku bio je težak, kao i teret borbe koja ju je čekala. Prema prvim prognozama lekara, rekli su da leka nema, ali...
- Terapije su počele, svakodnevne infuzije, kortizol, koji mi je unosio nemir, masaže i elektroterapije, koje su me često iscrpljivale. Dani u bolnici su bili dugi, a noći još duže. Ponekad bih se pogledala u ogledalo i pitala: "Hoću li ikada opet moći da se smejem?" Bila sam u tuđini, daleko od svog doma, daleko od ljudi koje volim, a jedina stvar koja mi je preostala bila je svakodnevna borba. Terapije, infuzije, lekovi... Moje telo je bilo umorno, a duša još umornija - sa suzama u očima će ona:
Vera u oporavak
- I bilo je dana kada sam sebi govorila da nisam dovoljno jaka, da ovo neću moći da izdržim, da neću uspeti. Tada, moje najbliže osobe bile su tu da veruju u mene kad ja nisam mogla. Imala sam podršku svoje porodice i supruga, a ljubav mog muža bila je najlepši lek, on i moje dete su dolazili svaki dan da me posete.
Ne zna se razlog
Moguće više uzročnika
Niko ne zna šta je tačan uzrok nastanka facijalne paralize kod Dragane.
- Promaja, mokra kosa, klima, nervoza, infekcija... Niko ne može da kaže šta je tačno razlog. Tih dana dok sam bila u Srbiji svaki dan sam išla na bazen, kosa mi je bila vlažna kad smo se vraćali kolima do smeštaja, a u apartmanu je radila klima. Moguće da je sve to zajedno uticalo da dođe do ovoga. U početku sam bila loše psihički - ispričala nam je ranije Dragana.
Meseci su prolazili, jedne nedelje vraćala se iz crkve i desilo se...
- Usna mi se pomerila, nežno, skoro neprimetno, ali dovoljno da mi da nadu. Taj trenutak bio je svetlost posle duge tame i vratio mi je veru. Naučila sam da cenim strpljenje, da verujem lekarima, ali i sebi. Borila sam se svakog dana, bez obzira na bol ili umor. Danas, četiri meseca kasnije, mogu da se smejem. Ova borba naučila me je da cenim svaki pokret, osmeh, dan i da nikada ne uzimam zdravo za gotovo ono što imam - zahvalna je Aleksićeva.
Malo-pomalo i sve se vratilo na svoje mesto, ali i dalje mora da ide na terapije. Konačno može da zatvori oko kada spava.
- Taj trenutak bio je ispunjen neopisivom srećom i ogromnim olakšanjem. Nisam mogla da zaustavim emocije, plakala sam i smejala se istovremeno. Te noći jedva sam spavala od uzbuđenja, jer sam konačno osetila kako se moj život vraća u normalu. Sada, kada mogu da zatvorim oko, osećam se mnogo bolje - nema više svraba niti neprijatnog osećaja, kao da nešto stalno stoji u njemu - zaključuje ona.