FAMOZNO: MEMOARI MPM 3
I moja neznatnost je od devedesete do dve hiljadite i od dve hiljadite do marta dve hiljade treće
- dakle u dijalektičkoj fazi mladog političkog majmuna, koja se protegla duboko u dijalektičku fazu postarijeg starog političkog majmuna - čvrsto verovala da je jedini problem Srbije Slobodan Milošević i da će, kad Sloba Sloboda jednoga dana bude strmopižđen, svi problemi biti rešeni i da ćemo posle toga živeti dugo, srećno i demokratski.
Videli smo kako su stvari krenule posle Slobinog strmopizda. A krenule su kako su krenule - kako će završiti videćemo - zato što su, kao i srpske „pozicione“ politike (svih vremena i boja), srpske opozicione politike (takođe svih vremena i boja) svoje političke projekte gradile od krova.
Kako to mislim od krova? Evo kako. Srpske „pozicione“ politike svih vremena i boja (osim socijalističke), otkako je sveta i veka, zastupale su interese čitavog srpskog naroda koji su često, ako ne i uvek, radili na štetu države Srbije. I dan-danas je malo ko na histeričnoj političkoj i intelektualnoj sceni Srbije u stanju da dokona - a ako je u stanju, onda nema muda da to javno kaže - da je srpski narod jedna, a da je država Srbija druga stvar. Narodni i državni interesi se mogu, ali ne moraju podudariti.
Da narod može postojati bez države, možemo videti na primeru Kurda. Da država ne može (ili može vrlo loše) funkcionisati bez slobodnih građana, istovremeno smatrajući svojim građanima sve koji su Srbi i srpskoga roda na svim teritorijama gde su srpski grobovi, možemo videti na primeru Srbije. Na tu temu je Famozno straćilo terabajte i terabajte.
Nezadovoljnici srpskim državnim politikama u svim su vremenima - osim socijalističkim, u kojima je to bilo kažnjivo - polazili od premise da se svi problemi države Srbije mogu rešiti ekspresnim strmopizdom šefa države. U periodu od 1945 do današnjeg dana samo su Tito, Koštunica i JexS Tadić imali privilegiju da ne budu strmopižđeni ili ubijeni.
Apropo Miloševića. Latinka Perović je tek relativno nedavno primetila da je loše stanje u Srbiji pogrešno objašnjavati delovanjem Miloševića, nego da se delovanje Miloševića mora smatrati posledicom lošeg stanja srpskog društva i nedovršenosti države Srbije.
Pisac hoće da kaže sledeće: Milošević se može strmopizditi, kao što je u jednom trenutku i strmopižđen, ali loše stanje srpskog društva je „nestrmopizdljivo“, tj. nastavlja da deluje, a uvek se nađe neki Milošević.
Kao što je i nastavilo da deluje već u noći petog na šesti oktobar da bi - od 12. 3. 2002 - usledili kilavi pokušaji pravljena nove pite od starih političkih govana, da bi 2012. stvar konačno bila vraćena na fabrička podešavanja, što će reći: jedan Vožd Srba svih i svuda, domaćinska Srbija, arapski svet, znate priču.
Hoće li tako ostati zauvek? Neće. Promeniće se nabolje, postepeno, uz mnogo muke i - kao što onomad rekoh - protivno volji vlasti i opozicije, ko god bio vlast, ko god bila opozicija.