SRBIJA I 21. VEK: Čija su naša deca?
Malo šta govori o karakteru vlasti nego kada političari sebi dozvole da svoju moć projektuju ne samo na institucije i političke procese već i na samu suštinu društvenog bića - porodicu, decu i pravo na autonomiju izbora.
Poslednji primer ove opasne prakse dolazi od dve povezane situacije: odluke Ministarstva prosvete da proizvoljno produži raspust u osnovnim i srednjim školama, pa čak i vrtićima, i izjave Vladimira Đukanovića da su deca vlasništvo države.
Kako razumeti ove poteze? Izjava da su deca vlasništvo države otkriva zastrašujuću filozofiju vlasti koja se gradi na autoritarnosti, negirajući osnovna prava dece kao pojedinaca. Ovakvi stavovi samo su produžetak politike koja decu posmatra kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva. Produženje raspusta u školama dodatno potvrđuje ovaj trend. Ministarstvo prosvete ovim potezom pokazuje potpuni izostanak odgovornosti prema obrazovanju, deci i nastavnicima. Umesto da se suoči s protestima đaka, vlast pribegava taktikama koje zamagljuju stvarne probleme u obrazovnom sistemu. Produženje raspusta nije samo nepromišljen potez već jasan signal da obrazovni sistem nije prioritet ove vlasti. Odluka dolazi u trenutku kada sindikati prosvetnih radnika štrajkuju, a đaci, solidarišući se sa studentima, blokiraju nastavu. Umesto da prepozna ozbiljnost situacije i otvori dijalog sa svim akterima, ministarstvo je odlučilo da na simboličan način „zaključa“ škole.
Ipak, u toj atmosferi odustajanja od odgovornosti u školama se događa nešto nesvakidašnje. Deca i nastavnici, uprkos odluci vlasti, dogovaraju se šta će raditi. Umesto klasičnih časova, u dogovoru s nastavnicima biraju teme i pozivaju goste predavače. Učenici odlučuju o trajanju časova, o filmovima koje će gledati, o muzici koju će slušati, pa čak i o projektima koje će realizovati. Ta sloboda, iako kratkotrajna, otvara prozor u svet u kom obrazovanje može izgledati potpuno drugačije. Takav model obrazovanja, makar simbolično i privremeno, suprotstavlja se hijerarhijskom sistemu u kom je znanje jednosmerno. Umesto da nastavnici nameću sadržaje, deca zajedno s njima uče kroz zajedničke aktivnosti.
Ova nedelja simbolizuje sudar dva sveta: jednog u kom vlast smatra decu svojim vlasništvom i donosi odluke mimo njihovih interesa, i drugog u kom deca i nastavnici zajednički osmišljavaju nastavu, potvrđujući ljudsko dostojanstvo i integritet. Izjava da su deca vlasništvo države ovde postaje još zloslutnija. Takva percepcija daje legitimitet politici koja decu tretira kao pasivni objekat državne kontrole, a ne kao aktivne subjekte sa sopstvenim pravima. Deca nisu vlasništvo nikoga, pa ni države. Deca su pojedinci sa svojim pravima, svojom voljom i svojom budućnošću koja ne sme biti uslovljena kalupima koje politički lideri ili društvene strukture nameću.
Ali dok deca i nastavnici pokušavaju da izgrade svoju viziju škole, vlast nastavlja sa svojim manipulacijama. Produženje raspusta je isključivo panični potez vlasti suočene s mogućim protestima. Ova strategija nije nova; ona reflektuje duboki strah vlasti od gubitka kontrole. No, umesto da smire situaciju, ovakvi potezi samo dodatno urušavaju poverenje u institucije i produbljuju društvene podele. U vremenu kada su političke elite sve udaljenije od stvarnih potreba građana, borba za obrazovanje postaje borba za budućnost društva u celini. Današnja situacija u školama jasno pokazuje da su deca i nastavnici spremni da preuzmu inicijativu, čak i kada vlast odustaje od svoje odgovornosti.