Ništa mi ne treba, ničemu se ne nadam, samo da s nekim porazgovaram: Zoran već 17 godina živi na ulici, tu će sam dočekati i ovu Novu godinu!
Zorana Petrovića (64) iz Beograda život nije mazio, godinama je bez krova nad glavom, luta ulicama prestonice po vrućini, kiši i ciči zimi
Nekada sam imao kuću, ćerkicu, radio sam dva posla, bili smo srećni... Sada sam na ulici i sam. Novu godinu ću, kao i prethodnih mnogo, dočekati bez porodice, negde po gradu. Ali nisam nesrećan, svako bira svoju sudbinu, a bog je veliki, ničeg se ne plašim sem boga, on najbolje zna zašto ide kako ide...
Ovako za Kurir započinje svoju neobičnu priču Zoran Petrović (64) iz Beograda, koji već 17 godina život provodi bez krova nad glavom, lutajući ulicama prestonice i po najvećoj žegi, kao i po ciči zimi, kiši, vetru...
Zoran je upoznao svaki deo grada, zna svaki štek, a vrlo dobro je upoznao i ljude. Zatekli smo ga ispred vrata Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS) Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, u Francuskoj ulici, gde je došao po besplatni obrok.
Srdačan. Prijatan. Čestitao nam je praznike. I mi smo njemu. Nekolicina ljudi okupila se ispred crkvene kuhinje. Prijateljski su ćaskali.
Napolju hladno. Oko nas u žurbi prolaze roditelji s malom decom noseći kese s poklonima. Zvonki dečji smeh odzvanja ulicama. S druge strane, vozači nervozno trube... Gužva je svuda. Novogodišnja euforija je počela.
Sjaj šarenih sijalica na jelkama i prozorima okolnih domova obasjava Zoranove bore.
"Hoćete na kafu?", pitamo ga.
Pristaje bez pogovora. S njim polazi i gospođa u četredesetim godinama u crvenkastom kaputu s krznom. Lepe je spoljašnjosti, lepog držanja. Ali - masnica ispod oka.
"Muž je ponekad ljubomoran", kaže i odmahuje glavom. Ne želi da priča.
"Dupla votka", naruči Zoran.
- Rođen sam u Beogradu kao najmlađi od četvoro dece. Bili smo sirotinja, otac je voleo malo da popije, ali dobro, snalazili smo se. Kasnije, kad sam se zaposlio, radio sam i kao mehaničar i kao građevinac. Našao sam ženu, dobili smo ćerku. Tada mi je bilo lepo. Međutim, ćerka se udaje i odlazi u Austriju, žena se razboli. Volela je da pije kafu i puši puno. Umrla je 2006, stvari se menjaju.
Kućica u kojoj su živeli u Beogradu, kaže, bila je u vlasništvu ženine porodice.
- Jedno veče tast je popio malo više i rekao mi da izađem iz kuće. Posle se predomislio, rekao da nije tako mislio. Ostao sam tu još možda godinu-dve, ali nije išlo i otišao sam...
Jedan brat mu je takođe umro. Drugi je ratovao na Kosovu. Razišli se, izgubili kontakt. Isto i sa sestrom. Ostao je i bez posla. Firma u kojoj je radio kao mehaničar je propala. Kasnije ga je, veli, udario i autobus, nedeljama je bio u bolnici. Jedva je čekao da izađe, da ode na ulicu. Otada nosi štap i, kaže, ne može da radi.
Otad luta.
U početku mu je železnička stanica u Resniku bila dom, a onda je išao posvuda. Jedno vreme je bio i u Prihvatilištu za stara i nezbrinuta lica u Kumodraškoj ulici.
- Sada spavam gde stignem. Sačekam prvi jutarnji tramvaj, devetku ili desetku, pa se vozim. Vozačima ne smeta. Njima bitno da smo mirni, da ne pravimo nešto... - kaže dok mu je blagi osmeh na licu.
Hrani se u narodnim kuhinjama, a ljudi mu često daju neki dinar.
- Dešvalo mi se da dobijem i po 500, 1.000 dinara. Ima dobrih ljudi...
Pitamo ga ima li i neprijatnih... Oči mu zaiskre. Gleda nas sekund duže i odgovara: "Ne, ljudi su dobri, i bog je dobar."
Novu godinu je godinama slavio na ulici, ali najbolji provod je, kaže, u Kumodraškoj. Videće gde će ove godine.
- Tu donesu hranu i piće, pusti se muzika, pa se veselimo i igramo. Super je provod!
Zoran nema nikakvih želja.
- Meni ništa ne treba, ničemu se ne nadam. Ljudi jure, hoće limuzine, gomilu stvari. A što više imaju, više im treba. Ništa od toga nas ne čini srećnim. Ja sam srećan kada imam nekog s kim mogu da popijem piće, popušim cigaru i malo porazgovaram.