Kakav gospodin, komentar je koji se najčešće mogao čuti kad se govorilo o Ljubiši Samardžiću tokom ovogodišnjeg filmskog festivala u Puli! Ovako hrvatski list počinje intervju sa čuvenim srpskim glumcem.
Kako se zaista u dve reči može opisati beogradski glumac, reditelj i producent, koji je i danas, u 77. godini, zadržao mladalački šarm, ali i strpljenje i srdačnost u komunikaciji sa svakim ko bi mu se obratio. A takvih je bilo na stotine - od novinara i političara koji su u Pulu došli na 60. Festival igranog filma, do slučajnih prolaznika koji su ga zaustavljali na ulici i želeli da se fotografišu sa njim, ili da ga pohvale zbog neke od njegovih 130-ak nezaboravnih filmskih uloga.
Ima li filmski festival u Puli posebno mesto u vašem srcu budući da ste ovde osvajali Arene poput pravog gladijatora - čak šest puta?
"Pula je, mogu slobodno reći, mitsko mesto filmskog stvaralaštva, a Vespazijanska arena koloseum istorije i kulture bivše Jugoslavije i Hrvatske. U njoj su se rađale zvezde, poštovalo istinsko, kvalitetno stvaralaštvo, koje ni danas ne bledi. A mojih šest Arena ne znači mnogo u odnosu na aplauze i ovacije kojima sam bio uvek ispraćen iz Arene. To je ono što mi i danas greje srce, što budi moje emocije i najvažnije - moje duboko poštovanje prema svima koji su cenili moj rad. Ne zaboravite da je film u tim ‘60-im godinama bio mlada umetnost koja je kročila na slobodnu teritoriju a o televiziji se samo pričalo. Nije bez značenja ni činjenica da je i Tito voleo film, leta provodio na Brionima, otvarao festivale i sam u svojoj maloj bioskopskoj sali na Vangi godišnje gledao stotinak filmova. Naravno, dugujem veliku zahvalnost rediteljima koji su imali sluha da me obasipaju arsenalom različitih glumačkih izazova.", priča legendarni Smoki.
Da li i vama, kao i mnogim vašim hrvatskim i srpskim kolegama, žao što niste na otvarenju festivala imali priliku da izađete na scenu i da pozdravite publiku?
"Svi smo konstatovali da je šteta što svi nismo bili zajedno na sceni. Mi smo na festivale dolazili ne kao gosti nego kao tvorci svojih kreacija. Ali šta je, tu je! Meni je bila velika čast da je Milenu i mene publika dočekala i ispratila ovacijama od trenutka kad smo ušli u Arenu sve dok nismo seli na svoja mesta."
Da li postoji i u vašoj karijeri uloga koja vam je posebno bila draga, a publika ili kritika je nisu upamtili kao sjajnu?
"Vreme čini čuda, a distanca mladu generaciju udaljava od susreta s tim filmovima. Prisetio sam se jednog filma i uloge u filmu "Kraljevski voz" iz 1982. koja nije ovenčana Arenom, ali ju je publika i kritika propratila hvalospevima. Mira Boglić te je godine napisala u Vjesniku: "Nakon što je poginuo kraj skretnice, Ljubiša je, nema sumnje, postao najpopularniji filmski glumac. A kad se pojavio na sceni, pod svetlom reflektora, to nije bila aklamacija već urnebes publike, sretne što ga vidi živog i zdravog. Otišli smo iz Arene praćeni tim aklamacijama...’. Ne verujem da je bilo tko upamtio tu kreaciju.