Rekli joj da izabere svoju sliku za spomenik, a onda se desilo čudo! Ispovest Zorice Karanović koja potresa do srži: Preokret koji ni medicina ne ume da objasni
Zorica Karanović ispričala je svoju potresnu životnu ispovest o borbi sa teškom i neobjašnjivom bolešću u emisiji "Neispričano" na Kurir televiziji. Odlazak na Zlatibor trebalo je da bude njen oproštaj sa životom, a izbor slike za nadgrobni spomenik poslednji zadatak. Ipak, vera, molitva i susret sa duhovnicima doveli su do preokreta.
Doktorantkinja socijalne psihologije, književnica i novinarka Zorica Karanović, u svom svedočenju u najnovijoj emisiji Kurir televizije "Neispričano", voditeljke Jelene Pejović, govorila je o čudesnom ozdravljenju i pronalasku vere u Boga, pokazala je snagu duha i nepokolebljivu veru u ljubav, porodicu i život.
Zorica je diplomirala na Fakultetu političkih nauka kao student generacije. Već tada ju je obeležila posvećenost, a sve što je kasnije radila, radila je energično i predano, najbolje što je mogla. Ipak, život joj se preokrenuo u trenutku, kada se smrt nadvila nad njenom sobom na Zlatiboru. Dolazak na planinu planiran je kao oproštajno putovanje, a ta soba, kao poslednje mesto koje će videti. Međutim, kako Zorica svedoči, Bog i njegova volja, utelovljena u dobrim ljudima i duhovnicima manastira Dubrava i Tumane, odlučili su da je ne daju.
- Moja karijera počela je vrlo rano, još kada sam kao mlada počela da prevodim slikovnice kako bih sebi zaradila za džeparac. Nakon završenih studija, kao najbolji student ostala sam da radim na fakultetu jedno vreme. Međutim, tu sam brzo videla šta znači kada se uticajni profesori ostrve na tek ispilelu najbolju studentkinju i koliko se konkurencija ispoljavala surovo. Ne svojom voljom morala sam da odem sa fakulteta, to je za mene bio jedan od prvih udaraca.
Uz decenije rada i uspona, Zorica je istovremeno prolazila kroz najteže trenutke.
- Shvatila sam da vrlo lako mogu da izgubim život, nije postojala dijagnoza koju su lekari mogli da ustanove, a samim tim ni adekvatna terapija. Nije dolazilo do pomaka i ozdravljenja, svakog dana sam padala sve više. Osećala sam da se život povlači iz mene, ali nikada nisam prestala da se molim. Kada sam ležala u krevetu i gledala sve ikone, zamišljala sam, ili ću otići gore, ili će se desiti neko čudo - otkrila je.
Zorica je prihvatila da je smrtni ishod bolesti sve bliži, te je na reči svog oca odreagovala smireno, što mnogi u takvoj situaciji ne bi mogli da učine:
- Mamu sam zamolila da mi ispuni jednu želju, to je trebao da bude moj oproštajni put za Zlatibor. Moj otac je pre toga rekao, pošto on sebi bira sliku za spomenik, da i ja izaberem svoju, o jednom trošku dve slike na istom spomeniku. Moja mama je rekla da to ne dolazi u obzir, Zorica će živeti.
Na Zlatibor su otišle zajedno, sa prijateljem koji ih je dovezao.
- Ja nisam bila u stanju da hodam, a ni da vozim. U apartmanu u kojem smo odsedale preko 20 godina bilo je jako hladno. Pozvali smo vlasnicu da pitamo kako se pali grejanje, rekla je da će doći njen dobar prijatelj koji inače seče drva u manastiru Dubrava. Čovek je došao sa vojničkim držanjem, a ispostavilo se da je to potpukovnik u penziji, gospodin Aca Aleksandar Pavlović.
Kako kaže, za njenu bolest mnogi nisu ni znali, nije želela da je stavlja u prvi plan i na taj način dovodi druge u stanje uznemirenja.
- Njemu sam tada sve ispričala, iako sam bolest prethodno krila od mnogih. Otvorila sam mu se kao da sam ga poznavala godinama. Nisam znala da razgovaram sa Hristovim vojnikom koji je poslat u Božijem promišljanju. Rekao mi je da budem u 10 ujutru ispred zgrade, vodi me na mesto gde se dešavaju čuda.
Tako je stigla u manastir Dubrava:
- Dočekao nas je neverovatan, predivan prizor. Otac Danilo, mati Teodora, ja se ispovedam, čitaju mi molitvu. Tu sam ostala do sutradan. Ja, koja nisam smela da pijem ništa osim čaja, tada sam popila kafu sa kockom šećera. Nakon tog jutra osetila sam se potpuno drugačije, počela sam da jedem, prvo sam manastirsku hranu pojela. Kada smo se vratili u apartman, počela sam normalno da hodam. Kada sam rekla mami da prošetamo, ona je shvatila da se desilo čudo.
"Tada se dešavaju unutrašnje transformacije koje je teško rečima objasniti. Oseća se jedno ozdravljenje duše. Telo je bolje kada je duša zdrava", reči su kojima je Zorica opisala iskustvo koje joj je pružilo ponovnu nadu u život.
Shvatila je da je uzrok bolesti bio dubok emotivni udar, saopštenje da njen otac ima karcinom.
- Za mene je to bilo strašno, tada sam počela da se razboljevam. U veri sam našla spas jer se ona potvrdila kao najmoćniji lek. Otac je video koliko se majka i ja mučimo, pa je rekao da ga smestimo u dom. To je najteža odluka koju sam donela. To je najteža odluka koju sam donela. Nisam želela, jako sam se protivila, a on je rekao da ja ovo više ne mogu i da ću ja nastradati. Mučilo me odricanje od roditelja, to je kao kada ostavljate dete, nekoga slabijeg.
Sa suzama u očima prisetila se poslednjeg susreta sa svojim ocem, za koji veruje da je imala šansu samo zahvaljujući Bogu, jer je osećaj koji ju je tu noć obuhvatio opisala kao nesvakidašnji.
- Terasa doma u kojem je moj otac bio smešten, a na koju je gledao prozor mog stan, veoma je bolna, teška, ali istovremeno i najlepša. On je na njoj boravio do svog poslednjeg dana. Jedno veče nešto me je teralo da izađem iz kuće, izvela sam psa da ga prošetam. Počeo je da duva strašan vetar, a ja sam trčala ka domu, on je bio na terasi. Popričali smo, mazio je kucu i rastali smo se ne znajući da će to biti naš poslednji susret.
Duhovnici manastira Tumane danas u šali kažu da je Zorica njihov ambasador, te je u svojoj ispovesti otkrila i kako je došlo do takve bliskosti.
- Gledale smo emisiju o manastiru Tumane, dva dana za redom nakon njenog emitovanja naletale smo na reprizu. Rekla sam mami da sednemo u kola, da krenemo. Put se sam otvarao. Ugledale smo igumana Dimitrija kojeg smo primetile i u emisiji. Rekla sam da bih volela da se pomoli za mene. Video je da bi trebalo. Nakon molitve počele su da se dešavaju čudesne stvari. Sanjala sam svetog Jakova, u snu me je zamolio da mu donesem jastuk, a nakon toga došlo je do mog potpunog isceljenja.
U tom periodu, zahvaljujući savetu apotekarke kod koje je redovno kupovala lekove, Zorica je uradila test na helikobakteriju, koji se ispostavio kao pravi korak.
- Apotekarka je savetovala test na helikobakteriju, svi parametri su bili povećani. Prva terapija nije uspela jer mi je organizam bio oslabljen, ali druga jeste. Ja sam ozdravila.
Iskustvo sa lekarima VMA, kao i čudo koje je doživela tokom lečenja na tom mestu, takođe pamti:
- 2011. mi je pozlilo na poslu, tada sam bila glavna i odgovorna urednica "Bazara". Prevezli su me na VMA. Došla sam na korak do sepse. Kamen u žuči se nezgodno postavio i nisu mogli tu noć da me operišu. Ležala sam tako, a onda sam izvadila sve braunile i sišla u kapelu svetog Luke. Pomolila sam se i doslovno poželela da se dogodi čudo i da ne moram da idem na operaciju. Sutradan su me lekari obišli, uradili su analize i pregledali me, a onda su rekli upravo to, desilo se čudo, kamen je nestao.
Na kraju, osvrće se na kolege intelektualce koji osporavaju postojanje Boga i činjenicu da Zorica veruje da je samo uz pomoć vere uspela da se izleči:
- Nikog ne treba preobraćivati, ona se silom ne uvodi. To je zov srca. Znam da će svako u okviru svoje veroispovesti naći svoje mesto i blagoslov od Boga.
Zorica Karanović je danas svedok čuda, života koji je vraćen verom, molitvom i čudesnim susretima. Ispod njenog osmeha i dalje je tuga, ali tuga koja se pretvorila u snagu.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs