Ova slika je obišla svet i prikazala strahote rata u Vijetnamu na način koji se rečima ne može opisati. Trenutak zarobljen u haosu rata.
„Zaista sam htela da pobegnem od te male devojčice, ali ta slika nije htela da me pusti“, kazala je Kim Phuc koja sada ima 49 godina.
Bio je 8. jun 1972, kada je Kim čula vrisak vojnika:“Moramo da bežimo odavde, oni će bombardovati ovde, a mi ćemo biti mrtvi!“
Nekoliko sekundi kasnije, videla je žute repove i ljubičaste dimne bombe koji su se uvijali iznad Cao Dai hrama. Tu se njena porodica sklonila na tri dana dok su se severne i južne vijetnamske snage borile za kontrolu nad njihovim selom.
Tlo se potreslo, bombe su počele da padaju a toplota ravna stotinama peći kuljala je u svim pravcima. Vatra je zahvatila Kiminu levu ruku i odelo. „Biću ružna, više ne izgledam normalno“ mislila je dok je desnom rukom pokušavala da ugasi plamen.
U šoku je potrčala za svojim starijim bratom, nije videla da su se strani novinari okupili dok je trčala vrišteći prema njima a zatim je izgubila svest.
Nik Ut, 21-godišnji Vijetnamski fotograf koji je taj trenutak fotografisao, odvezao je malu Kim u bolnicu.
Malena Kim je jedva preživela, trideset procenata njenog tela su činile opekotine trećeg stepena iako joj je lice ostalo netaknuto.
Nekoliko dana nakon što je slika šokirala svet, jedan novinar saznaje da je devojčica nekako preživela napad. Kristofer Vejn, dopisnik britanske Nezavisne televizije izborio se da je prevezu u jedini objekat u Sajgonu koji je opremljen da leči teške povrede.
Nakon nekoliko operacija, Kim je bilo dozvoljeno da napusti bolnicu, 13 meseci nakon bombardovanja. Videla je Utovu fotografiju koja je do tada osvojila Pulicerovu nagradu, iako nije bila svesna njenih razmera i moći, samo je htela da ide kući i da opet bude dete.
Posle nekog vremena, njen život se vratio u normalu. Fotografija je poznata ali Kim je uglavnom ostala nepoznata, osim za one koji žive u selu nedaleko od Kambodžanske granice.Ut i nekoliko drugih novinara je nastavilo da je posećuju ali se to prekinulo kada su severne komunističke snage preuzele kontrolu nad južnim Vijetnamom 30. aprila 1975, kada je i okončan rat.
Život pod novim režimom postao je težak. Medicinski tretman i lekovi protiv bolova su skupi i teško su se nalazili za Kim koja je još uvek imala ekstremne glavobolje i bolove.
Ona je naporno radila i bila primljena u medicinsku školu. Želela je da ostavri svoj san, da postane doktor.
Ali sve se to završilo, kada su komunističke vođe shvatile fotografiju kao propagndnu vrednost „napalm devojčice“.
Bila je primorana da napusti fakultet i vrati se u svoju rodnu provinciju. Događaj je iznela stranim novinarima a onda su te posete praćene i kontrolisane, njene reči ispravljane. Osećala je bes, postala je žrtva sistema. Okrenula se religiji.
A onda iznenada, fotografija koja ju je neočekivano proslavila, donela joj je priliku.
Otputovala je u Zapadnu Nemačku 1982. zarad medicinske nege, uz pomoć stranog novinara.Kasnije, premijer Vijetnama dirnut njenom pričom, napravio je aranžman za nju da studira na Kubi.
Dok je studirala upoznaje mladog Vijetnamca. Nikada nije verovala da bi iko mogao da je zavoli zbog ružnih ožiljaka na leđima i ruci ali Bui Huy Toan izgleda da nije mario za njih.
Venčali su se 1992. i proveli medeni mesec u Moskvi. Na letu ka Kubi, mladenci odlučuju da prebegnu,koristeći pauzu tokom dopunjavanja goriva na stanici u Kanadi. Bila je slobodna.
Imala je muža i novi život i želela je da bude slobodna kao i svi drugi. Kim je kontaktirala Nika Uta i podelila vesti sa njim a on ju je ohrabrio da podeli svoju priču sa svetom.
Mediji su na kraju otkrili da Kim živi blizu Toronta a ona je odlučila da treba da preuzme kontrolu nad svojom pričom.
Knjiga je napisana 1999 godine a zatim je izašao dokumentarac. Pitali su je da bude ambasador dobre volje UN-a za pomoć žrtvama rata. Ona i Ut su se našli mnogo puta da ispričaju svoju piču, čak su putovali do Londona da upoznaju kraljicu.
Posle četiri decenije, danas majka dva sina, konačno može da pogleda u sliku bez osećaja straha.