DUŠAN KOVAČEVIĆ: Zaslužili su Srbi malo i da žive

Kultna predstava "Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačevića vraća se, posle dvadeset sedam godina, na scenu Ateljea 212. Istorijska drama o ljubavnom trouglu koji se odvija u klanici Prvog svetskog rata, imala je premijerno izvođenje u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Ovog puta biće rađena u novoj podeli, kao omaž velikom reditelju i prva će je videti publika u Kulturnom centru Bora, 26. septembra, pišu Večernje novosti.

Najavljujući ovu „uzbudljivu, pomalo bizarnu priču o oklevetanim mačvanskim seljacima osakaćenim u balkanskim ratovima, koji su navodno iskoristili odsustvo sposobnih vojnika da bi se približili njihovim ženama i sestrama, pa ih srpska komanda (da bi sprečila pobunu) mobiliše i šalje na prvu liniju fronta Cerske bitke" - pozorišna kuća se pridružuje i skorašnjem obeležavanju sto godina od Velikog rata...

"Ta predstava je za mene jedna od najznačajnijih u sveukupnom pozorišnom radu. Nije se igrala samo u Ateljeu, bilo je sjajnih postavki i u Novom Sadu, Kragujevcu i Banjaluci. Svaka od njih je na svoj način bila uzbudljiva i lepa, iako su svojevremeno imale problema sa napadima „velikosrpskog rukopisa". Tako su u Novom Sadu do same premijere bili zabranjeni činovi na uniformama, a postala je i predmet rasprave zbog pesme „Prilep" na makedonskom Sobranju. Ali je bila i ostala zaštitnik znak. I za mene i za Atelje", rekao je Dušan Kovačević..

* Sada se vraća na repertoar uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata. Neki ratovi su nam se desili i u međuvremenu, ne samo od 1914. godine nego i od Draškićeve premijere?

- Moj komad je priča o jednom događaju u jednom strašnom ratu. Pred nama nije proslava stogodišnjice, to je proslava pogibije! Za nekoliko dana izginulo je 16.000 srpskih vojnika prvog poziva. Kažu, izginulo je i 25.000 austrougarskih, a zaboravlja se da su polovina bili naši ljudi. Desio se masakr na Ceru. Ljudi su branili svoje kuće, ognjišta, porodice. Najviše ih je stradalo iz Mačve. Dakle, Prvi svetski rat je u srpskoj istoriji jedna od najvećih katastrofa. Posledica je to što nas danas nema, a što ne može da se nadoknadi. Nestala je trećina najvitalnijeg stanovništva, celokupne familije. Zato na taj dan treba da zvone zvona i da se drže parastosi.

* Kakva se istorijska pouka može izvući iz ovog događaja?

- Da je svaki razgovor i pregovor bolji od pogibije. Srbija danas ne sme da pomisli ni na jedan rat. Više nas nema ni za jednu kavgu. Svake godine nas je za 40.000-50.000 manje. Bavimo se pričom ko je nagovorio jednog velikog mučenika i nesrećnika Gavrila Principa da ode i puca na prestolonaslednika Ferdinanda. Naravno, iza svega stoje Apis i Nikola Pašić, kao što iza svega uvek stoje političke i vojne službe. I naravno, da ništa nisu tim povodom uradile, kao što nisu uradile ni 1903. godine posle masakra nad Obrenovićima, kada je nestala jedna familija. I taj isti Apis posle desetak godine uputio je u Sarajevo decu da pucaju u prestolonaslednika, znajući da će to da izazove rat.

* Nije toliko poznat podatak da je četiri decenije kasnije, zvanično, „oprana" ta „crna ruka"?

- Dok mi ovde još jurimo četnike po planinama, 1953. godine prvi čovek kojeg je rehabilitovao Josip Broz bio je Apis. Anarhistu koji je vodio stvari do onoga što će nam se desiti u našem bratoubilačkom ratu od 1941. do 1945. godine, kada je ponovo izginulo toliko ljudi i nestala kompletna građanska klasa. I to što nam se danas zatvaraju škole, nestaju sela i ima nas toliko koliko nas ima, posledica je onoga što je istorijski prethodilo. U Prvom svetskom ratu smo opustošeni, a Drugi nam je došao po principu koji je najbolje artikulisao profesor Vladeta Jerotić svedočeći o demonstracijama 27. marta i euforičnim povicima „bolje grob nego rob". Nisu tu masu animirali komunisti i Tito za koga se nije ni znalo do 1943, nego engleske obaveštajne službe. Na kraju smo, kaže Jerotić, dobili i grob i rob. U vreme kada su se Rim, Prag i Pariz proglasili za otvorene gradove, mi smo našli, vođeni suicidnim željama kroz celu istoriju da kažemo "ne" pred jednom od najmoćnijih armija u svetu. Ima li to ikakve veze sa 1999. godinom i našim suprotstavljanjem sili? Pa naravno da ima.

* Ruševine nas podsećaju na tu godinu više nego sopstveno pamćenje?

- Najlepša ulica u Beogradu i sada je u ruševinama i služi kao turistička atrakcija za one koji hoće da vide kako se šaka ljudi suprotstavila armiji kao NLO jedinici. Jedva smo je i videli. Falio bi nam još samo jedan rat da bismo se potpuno smirili. Da nas nema. U celoj toj tragediji, priči o glorifikaciji smrti, nikako da shvatimo da nije hrabrost izvršiti samoubistvo. Treba živeti. Bio bi red da pre nego što svi postanemo nebeski narod, budemo malo i ovozemaljski. Zaslužili su Srbi malo i da žive. Zato me posebno nervira što o najvećim herojima pričaju najveće kukavice, kao što pričaju o Principu i njegovom samoubistvu. O njegovom zanosu i činu samopožrtvovanja. Setimo se i kako je 1999. godine, u masakru nad Srbijom, vođen rat tako što je glavni komandant bio u Titovom skloništu i odatle komandovao. Prijatelju, onda obuci uniformu i idi na prvu liniju fronta! A ne uz viski i iz atomskog skloništa u Dobanovcima.

* Zato nas je sve manje?

- Godišnje za 50.000, za deceniju će nestati grad od 500.000 stanovnika, a ako se tako nastavi, za vek će nas biti upola manje nego danas. Kome onda mi gradimo mostove i puteve? Juče sam čuo statistički podatak koji me je porazio: svakog dana u ovoj zemlji četvoro, uglavnom mladih ljudi, izvrši samoubistvo. Među prvima smo u Evropi po suicidu, ima li šta alarmantnije? Šta je gore od toga? Uz svu pevaniju i cirkuse koji se vrte po našim televizijama, tek tu i tamo poneka emisija bavi se ovom temom. Ima li išta važnije? Pa kod nas je zakonom dozvoljeno da se trudnice otpuštaju s posla. S takvim i sličnim pojavama svakodnevno se suočava ovo malo nas što je ostalo...

Šta bi trebalo uraditi da se ovako predvidiv scenario ne ostvari?

* Najosnovniji zadatak svake vlade jeste da se broj stanovnika uveća, a onda i da se više naših ljudi vrati iz sveta nego što u njega ode. Nema trećeg imperativa! U to nas uveravaju nemilosrdni podaci koji nemaju veze s kafanskim patriotizmom i četvorogodišnjim mandatima. Mogu sve naše bitke da se obeležavaju zvonima, parastosima, sećanjima, ali priča o slavljenju sopstvenog nestajanja - mora da se zaustavi. To je bolest. I još o tom slavlju pričaju oni koji ne bi ni iz kuće izašli. Da ih ne produva. Najveći "heroji" su najveće kukavice: oni koji se nikad ne bi usudili da tako nešto urade pričaju o Principovom umiranju u kazamatu, u vlazi i memli, kao o svetom činu. U poslednjim ratovima su, opet, izginuli mali, obični ljudi, a obogatili se oni koji su ih huškali na rat. Šta smo posle svega dobili? Novu klasu bogataša i nesreću raseljenih.