Čudno je okrenut nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom. Hoću da potvrdim pogodak. Pucam drugi put. Ne znam kako je povređne taj momak. Prvi pogodak je siguran, ispričao je Zvezdan Jovanović

BEOGRAD - Nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije, pukovnik Mile Novaković, čovek koji je vodio istragu atentata na premijera Zorana Đinđića, objavio je knjigu "Državo, ruke uvis", gde je izneo nove detalje koji su prethodili ubistvu i opisao šta se dešavalo nakon smaknuća premijera koje je šokiralo građane Srbije.

Dvanesti mart 2003.godine bio je običan,vedar i sunčan dan. Gotovo tišina. Opasna tišina. Samo je zemunski klan znao svoj zadatak. Pripreman na brzinu, u žurbi, u strahu, ali vrlo smišljen.

Oficir JSO Zvezdan Jovanović uobičajeno je došao u Komandu na Senjaku, u Ulici Sanje Živanović. Čitao je novine, popio kafu i nešto pre deset sati, lagano, opušteno otišao. Kao što su se i dogovorili nešto pre 11 sati Zvezdan, Aca Simović i Nino Konstatinović došli su pasatom pančevačke registracije zatamnjenih stakala ispred zgrade “ Geozavoda “ u Gepratovoj 14. vozio ih je Vlada Milisavljević Budala. Na parkingu im je mesto čuvao Milan Jurišić Jure, u drugom autu.

Mesto odakle će pucati na premijera trojka je izabrala tri dana pre atentata. Zavarali su stanare da izvode molerske radove. Zato su i tog dana mirno prošli pored poluposanog portira popeli se na drugi sprat u sobu 55. Simović je u crnoj torbi nosio pušku i municiju i ćebe. I namotan točak kablova. Zvezdan se mirno smestio u stolicu, pored otvorenog prozora. Prebacio je preko simsa šareno ćebe, kupljeno dan ranije. Konstantivnović je imao zadatak kao telefonska centrala: da javi šta se zbiva. Niko se nije javio. Znači sve je bezbedno.

“ Sedeo sam u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli. Samo sam ja pušio i cigarete gasio u nekoj kutiji koju sam držao u džepu. Možda mi je ispao neki pikavac. Pušio sam Davidof. Puška je bila izvađena i naslonjena pored mene, niko nije mogao da je vidi, ispovedao se Zvezdan Jovanović, Rodoljubu Roćku Miloviću.

Premijerova kolona stigla je u dvorište vlade, policajac na kapiji nije ni ustao. Zatvoreni sistem kamera nadzora nije danima radio. Prvi je izašao Veruović sa suvozačevog mesta i otvorio zadnja desna vrata. Premijer nije mogao lako da izađe, saginjao se da bi stao na obe noge jer mu je leva noga bila u gipsu.

Veruović se okrenuo da mu izvadi štake sa zadnjeg sedišta. Nekoliko koraka uz prvo stepenište i Đinđić je pred zatovrenim varatima ulaza 5! Spremni ubica posmatrao je kroz optički nišan. To je čekao. Za to se spremao. Za to se odlučio

- Cev malo viri… zaustavlja se Đinđićev auto, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kada Đinđić dolazi do ulaznih vrata. Čudno je okrenut nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom. Hoću da potvrdim pogodak. Pucam drugi put. Ne znam kako je povređne taj momak. Prvi pogodak je siguran. Nije mi bila namera da pogodim tog momka. Moguće je da je ušao u putanju drugog metka, ispričao je Jovanović.

Smrtno pogođen, Đinđić je pao u ulaz 5… ostali su tragovi njegove krvi… Đinđić nije izdržao imao je 51 godinu.