SRPSKI NEWSWEEK OTKRIVA: Kako su haški forenzičari amnestirali kosovske egzekutore

Za jednu žrtvu haški eksperti su naveli da je stradala kad je imala „nula“ godina

Raste broj onih koji se posle profesionalnog iskustva na Balkanu pitaju hoće li i ovaj sud nastaviti stopama Haškog tribunala. Ono što posebno budi sumnju jeste činjenica da su krucijalni forenzički dokazi u slučaju trgovine ljudskim organima već odavno uništeni u tom istom Hagu.

Hose Pablo Barajbar, peruanski forenzičar, nekadašnji šef Unmikove kancelarije za forenziku i čovek koji je pronašao medicinske dokaze koji upućuju na sasvim moguću trgovinu ljudskim organima, čak i nije upoznat sa osnivanjem međunarodnog specijalnog suda za Kosovo.

On Ekskluzivno za Njuzvik otkriva da niko iz EU nije ni kontaktirao s njim kao mogućim svedokom-ekspertom, a i iskreno ne veruje da će ga iko i pozvati. Pokušavajući da odgovori na pitanje da li bi se ova suđenja, posle beskrupuloznog uništavanja dokaza, mogla pretvoriti u farsu koja je već mnogo puta viđena u Hagu, Barajbar kaže:

„Opsesivno verujem da, šta god da smo pronašli u ‘žutoj kući’, to neće biti osnova za gonjenje bilo koga. To su samo komadići slagalice, ali ipak vrlo važni komadići. Uništeni dokazi - medicinski materijal - uredno su fotografisani i opisani, tako da sam siguran da je to, opet, samo po sebi dovoljno da se pokrene suđenje.“

Barajbar je vrlo slikovito opisao svoje balkansko iskustvo, pa je godine provedene na Balkanu okarakterisao kao „slatke i kisele“, potencirajući ipak na tome da je „kiselog bilo mnogo više“ jer je, kako kaže, „optuživan za sve i svašta, i to od svakoga“. Priseća se da je dvema kosovskim porodicama, jednoj srpskoj i drugoj albanskoj, lično obećao istinu. Što se tiče srpske porodice, kaže, tu je svoje obećanje ispunio. Ostao mu je dug prema albanskoj, ali kaže da je siguran da obe familije znaju da je dao sve od sebe da održi reč. Priseća se kako je još 2003. zvanično upozorio srpske zvaničnike na postojanje moguće masovne grobnice na lokalitetu Rudnica, ali je to tada gurnuto pod tepih, sve do prošle godine, kad je grobnica i ekshumirana.

On ne skriva činjenicu da su na neke kosovske istine uticale i greške međunarodnih forenzičkih eksperata, koje je angažovao Haški tribunal.

„Ozbiljnih grešaka je bilo 1999. Previše timova je radilo paralelno, bez centralne organizacije i planiranja. Bilo je previše različitih načina rada, a premalo poštovanja propisanog protokola. Rekao bih da smo 1999. imali dobro, loše i ružno iako su se stvari promenile 2000. godine, kada je sve bilo mnogo organizovanije i kada su, po mom ličnom uverenju, i rezultati bili boljeg kvaliteta.“

HP19/001B

I zaista, uvidom u neke originalne forenzičke izveštaje haških eksperata otkrivaju se frapantne omaške i propusti zbog kojih bi svaki student medicine pao na ispitu. Ipak, u haškoj proceduri takvi detalji imali su potpuni kredibilitet iako sami po sebi diskredituju onog ko je pristao makar i svojim pečatom i potpisom da stane iza njih.

Njuzvik je došao u posed tih dokumenata koja, čini se, na najbolji način oslikavaju amaterizam pojedinih forenzičkih timova čiji nalazi su, uprkos svojoj manjkavosti, predodredili zatvorsku sudbinu nekih od najvažnijih haških osuđenika. Uglavnom Srba.

Najkarakterističnija je potvrda o smrti žrtve HP19/001B, ekshumirane avgusta 2000. na lokalitetu groblje Tusus kod Prizrena. Radi se o muškarcu visine oko 170 cm, tamne, ravne, kratke kose sa karakterističnim butnim kostima nejednake dužine (deformitet na levoj butnoj kosti). Deformitet se uočava i na levoj karličnoj kosti (karlična jama na levoj strani primetno manja nego ista na suprotnoj strani tela). Kako je navedeno u nalazu, žrtva je bolovala od rahitisa.

Ono što ipak najviše bode oči jeste činjenica da u fizičkom opisu nije precizirana starosna dob kao jedna od ne samo osnovnih fizičkih karakteristika već i pravno najvažnijih činjenica.

U pravnim okvirima procena starosti je bitna kako bi se odredilo da li je žrtva u trenutku smrti bila u godinama kad je mogla biti i vojno sposobna te je kao takva potencijalno mogla nastradati u direktnim vojnim konfliktima ili se radilo o civilu koji je zbog starosne dobi apsolutno isključen kao aktivni učesnik ratnog konflikta.

Ovog muškarca smrt je zatekla u trenutku kada je, po proceni haških forenzičara, bio star 0-100 godina, sa srednjom starosnom dobi od „nula“ godina. Ispada tako da se čovek čiji su zemni ostaci ležali tu pred haškim istražiteljima nikad nije ni rodio. A ipak ga je neko ubio i neko je morao snositi odgovornost za njegovu smrt.

Za donošenje jednog ovakvog apsurdnog, uopštenog i nemedicinskog zaključka o starosti nije potrebno biti forenzičar. Ovakav starosni opseg mogao je odokativno proceniti svaki pomoćni fizički radnik u autopsijskoj sali.

S druge strane, francuski patolog Erik Bakar, koji je potpisao i pečatirao ovaj izveštaj, pokazao je bazično matematičko neznanje prilikom računanja prosečne dobi. Ona nikako nije „nula“ godina, kako se to vidi u dokumentu, već jedino i samo 50 godina, imajući u vidu pravilo za izračunavanje srednje vrednosti.

Pa čak i ako sam Bakar nije radio na ovom slučaju, poražavajuće je to što je na ovakav dokument stavio svoj pečat i potpis, što očigledno upućuje na činjenicu da nije mnogo vodio računa o onome što je pisalo na papiru. A možda je pak neko drugi, zloupotrebljavajući njegovo ime, automatski lupao pečate na dokumenta.

Međutim, mnogo tragičnija stvar je upravo to što renomirani francuski patolog i njegovi saradnici nisu iskoristili postojeće anatomske strukture - karlične kosti i zube - koje su mogle vrlo validno dati uvid u žrtvinu starost u trenutku njene smrti.

NEPOŠTOVANJE PROTOKOLA

Utvrđivanje starosti na osnovu simfize karličnih kostiju je dobro poznat metod u forenzičkoj medicini i smatra se jednim od najtačnijih antropoloških tehnika. Osim toga, osam potpuno zdravih jednokorenih zuba pronađenih tokom postmortalnog pregleda bili su pogodan biološki uzorak za procenu starosti. Zašto ta mogućnost nije iskorišćena - ostaje nejasno, ali svakako potvrđuje Barajbarovu tezu da se protokol nije poštovao.

Koliki je bio značaj samih zuba u utvrđivanju identiteta ubijenog ilustruje to što je prilikom dentalnog pregleda uočena intenzivna istrošenost grizne površine prvog donjeg levog kutnjaka, što je potencijalno moglo da znači dve stvari: žrtva je u trenutku smrti već bila zašla u zrele godine i tokom života je potencijalno koristila muštiklu, koja je usled dugotrajnog kontakta sa zubima mogla da izazove istrošenost zuba u tom regionu. I zaista, tokom pregleda ličnih stvari pronađene su dve muštikle, metalna dužine 12 cm i drvena dužine tri cm, što je uredno evidentirano u nalazu.

Iako priča o ovakvim detaljima može izgledati „sitničava“ u moru ljudskih ostataka koji čekaju ne samo svoj identitet već, pre svega, pravdu, njen pravosudni značaj ima centralni karakter posebno za odbranu lica optuženih za ratne zločine.

Advokati grupe optuženih Srba (Radislava Krstića, Zdravka Tolimira, Radivoja Miletića, Milana Gvera, Vinka Pandurevića, Ljubiše Beare, Vujadina Popovića, Draga Nikolića, Milorada Trbića, Ljubomira Borovčanina) insistirali su upravo na propustima forenzičara koji su mogli imati efekta na tačnost i verodostojnost korišćenih metodologija. Tako se tim tužioca Karle del Ponte suočio s vrlo kompleksnim pitanjima koja su se ticala starosne dobi srebreničkih žrtava, a koja su, po svemu sudeći, tražila svoj stručno jasan odgovor.

Krstićeva odbrana tražila je od Hosea Pabla Barajbara da im razjasni zašto su se na bosanskim žrtvama prilikom utvrđivanja starosne dobi primenjivale antropološke metode zasnovane na američkim populacionim standardima; da li bosanska populacija brže stari u odnosu na američku i da odgovori da li su žrtve u grobnici vojno sposobna lica ili civili.

Sam Barajbar je priznao da u tom trenutku nisu postojali lokalni balkanski antropološki standardi, koji bi bili primenjeni na srebreničkom populacionom uzorku.

„To je bio pokušaj da se odbace optužbe za masovna ubijanja u ime neadekvatnih tehnika za utvrđivanje starosti“, objašnjava Barajbar, dodajući da „čak i da su ove metodologije bile neadekvatne u to vreme (iako su, po njemu, tada bile i jedine), tu su bili dokazi ubijanja za sve koji su želeli da ih vide“.

Kompleksnost utvrđivanja starosne dobi potvrđuje i bosanski forenzički stomatolog dr Lejla Ibrahimkadić, koja je duži niz godina radila na identifikacijama humanih ostataka u Bosni u okviru Međunarodne komisije za nestala lica i koja u svojoj knjizi „Pogled u forenzičku stomatologiju Bosne i Hercegovine“ (2014) podvlači da su „vrlo česte greške u određivanju starosne dobi“, napominjući da se to „statistički mnogo bolje vidi u grupi odraslih lica nego među decom“, te stoga preporučuje da finalni zaključak mora biti baziran na dokazima, kao i kalkulatornim rezultatima, uključujući u sve to i matematičku standardnu grešku.

„DOKTOR MENGELE“

Posle iskustva u „slučaju Krstić“, Karla del Ponte naložila je specijalni istraživački projekat, koji je izveo Forenzičko-antropološki centar Univerziteta u Tenesiju u saradnji sa UN kako bi se utvrdila preciznost antropoloških metoda koje su u okviru haškog protokola korišćene za procenu demografskih standarda (pol i starost) balkanske populacije.

Rezultati projekta, koji su obnarodovani tek osam godina kasnije u stručnom časopisu Džornal ov forenzik sajens (2008), u članku „Skeletna procena i identifikacija kod američke i istočnoevropske populacije“, potvrdili su da su „individualni i populacioni parametri procenjeni kroz haški protokol tačni i da su bili uspešni u ostvarivanju visokog procenta uspešnih identifikacija“.

Skeletni uzorci potrebni za ovaj projekat uzeti su od bosanskih i kosovskih žrtava, uz isključivo odobrenje Haškog tribunala i bez ikakve dozvole članova porodica, što je izazvalo oštru reakciju u balkanskoj javnosti i protest porodica. Sam Hose Pablo Barajbar bio je označen kao „balkanski Mengele u eksperimentu s balkanskim kostima“.

Finskom forenzičkom timu trebalo je dve godine da obelodani da se na osnovu autopsije žrtava u kosovskom selu Račak „ne može utvrditi način smrti žrtava“, čime je u vodu pala medijska optužba za masakr u Račku, što je bio direktan izgovor za NATO bombardovanje Jugoslavije. Zanimljivo je da među autorima ovog zvaničnog izveštaja nema finskog forenzičara Helene Rante, koja je bila i zvanični lider tima i medijski najeksponiranija figura tokom istrage. Iako je u svojoj knjizi tokom 2008. optužila zapadne zvaničnike za politički pritisak kako bi se Srbi proglasili počiniocima masakra u Račku, profesorka Ranta u Račku nikad nije uspela da opere svoj obraz, sačuvavši do danas status persone non grata u Srbiji.

Nema dileme: površno urađena forenzička ekspertiza produžava agoniju porodica žrtava, ali i slobodu njihovih dželata. Zato je u slučaju budućeg specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu najpre potrebno usaglasiti profesionalne standarde po kojima će forenzičari i njihov rad biti vrednovani kao apsolutno nezavisna institucija nepodložna političkim manipulacijama. U suprotnom, i ovoga puta međunarodna potraga za pravdom pretvoriće se u burlesku kojom se proslavio Haški tribunal, koji je uspeo da odradi sve što je od njega traženo osim da donese istinsku pravdu za sve balkanske žrtve, piše Newsweek u svom najnovijem broju.

Piše: Saša Milošević/Newsweek