Vidimo se u čitulji 20 godina posle: Ubistva mafijaša nisu ni rešavana!
Navodnu potrebu države za postojanjem mafije, u dužem razgovoru koji smo vodili 2006. godine nekadašnji čelnik Centra DB Beograd Radoslav Lukić Lule mi je obrazložio na neočekivan način:
„Čak i kada ne bi postojao kriminal, država bi morala da izmisli kriminalce. Da ih stvori kako bi kontrolisala šta se događa u podzemlju, u zemlji i u inostranstvu. Da bi kontrolisala ono što je van dometa policije. Ako nemaš ljude u toj sredini, kako ćeš je kontrolisati? S njima imaš kontrolu do nivoa koji nije opasan po državu. Nije bezazlen, nije bezopasan, ali nije društveno opasan.“
Ispostavilo se drugačije. Cena ove zablude i danas je nesaglediva. Kriminal ne samo da je postao veoma opasan već je i prerastao društvene okvire.
Mentalni sklop
Tokom devedesetih i prvih godina posle političkih promena 5. oktobra 2000. u Srbiji je izvršeno više od 300 ubistava koja su ostala nerešena. Vanredno stanje i hapšenja tokom akcije „Sablja“, koja je usledila nakon ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića 2003. godine, nisu bitnije umanjili ovaj poražavajući broj. Optužnicama protiv pripadnika brojnih kriminalnih bandi tokom „Sablje“ obuhvaćeno je i rešeno tek nešto više od 30 ubistava. Rešavanje ostalih zločina, u kojima su žrtve bili pre svega kriminalci, ali i ministri, političari, novinari, policajci, privrednici, ni pod jednom vlašću nije postao prioritet.
Lukiću je, tvrdi, bio jasan razlog zašto se situacija u podzemlju odvija na takav način:
„Kada je i Arkan ubijen, isplivao je ‚zemunski klan‘. Odakle? Ni za jednog od njih nisam čuo, a radio sam u DB 35 godina! Ko su sada oni kada nisu postojali? Kada analiziram, izgleda da je nekome smetala ‚pozitivna mafija‘ koju je država mogla da kontroliše. I zamenjena je mafijom van kontrole. Pravljen je prostor za nekog drugog. I niotkuda se pojavljuju ‚zemunci‘?! To, prosto, upada u oči.“
Izbegavši da direktno dopuni odgovor na ovo, za nastanak nekontrolisanog kriminala možda ključno pitanje, bivši ministar policije Dušan Mihajlović mi je, više gledajući u svoje privatne beleške nego učestvujući u razgovoru, gotovo uzgred napomenuo: „Trebalo bi da imate taj momenat u vidu. Svi su oni, takozvani zemunci, Legija, pojedini političari, DB... deo šire priče.“
Nezainteresovani
U drugoj polovini devedesetih listom su likvidirani predstavnici generacije koja je kombinovala mafijašku umešnost i „interes države“, kriminalci koji su u najvećem broju u inostranstvu sticali imovinu, dok su u zemlji novac ulagali u legalne poslove. Utoliko su čudnija bila njihova smaknuća jer neprijatelje u Srbiji nisu imali: Jusa Bulić, Rade Ćaldović Ćenta, Žorž Stanković, Zoran Stevanović, Vlada Kovačević Tref, Darko Ašanin, Goran Vuković...
„Istrage njihovih ubistava uopšte nisu ni vođene“, tvrdi policijski inspektor iz tog perioda. Iz vrha policije nisu stizali zahtevi da se na ovim slučajevima intenzivno radi, tako da se sve svodilo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestima zločina. Sami inspektori su govorili da se od istraga zapravo odustajalo čim bi se uočilo da tragovi vode van kriminalnog miljea.
"DANAS SU POKUŠALI DA SPREČE DA PENZIONERI U SRBIJI DOBIJU POVIŠICU U DECEMBRU" Vučić o opoziciji: Možete misliti kakva bi to katastrofa bila