ŽIVOT I STRADANJE MILICE KOSTIĆ: Priča o devojci koja je otišla u smrt kako bi sačuvala svoju čast

Od tog tragičnog septembarskog dana prošle su decenije, ali uspomene na ovu hrabru devojku ne jenjavaju. Priča o njenom životu i tužnoj sudbini sačuvana je na sajtu milicakostic.rs, kao podsetnik svim potonjim generacijama na moralne vrednosti i cenu ljudskog dostojanstva.

ODRASTANJE

Milica Kostić rođena je 24. aprila 1956. godine u selu Strojinci, nadomak Brusa, kao najmlađe od četvoro dece Slavke i Milena Kostića.

Osnovna škola joj je bila čak sedam kilometara udaljena od kuće, pa je školske dane provodila pešačeći po brdima, i po kiši i snegu. Uprkos tome, bila je odličan đak i ponos svojih roditelja. Ali nisu samo domaći zadaci i učenje bili Miličina obaveza. Naprotiv, može se reći da su joj oni bili na poslednjem mestu, tek nakon što bi, po povratku iz škole, izvela stoku na ispašu i pomogla oko kuće.

Uprkos teškom detinjstvu, njena najbolja drugarica iz komšiluka, Milka Milošević, kaže da je mala Milica bila najodgovornija osoba koju je ikada upoznala.

"Organizovale smo igre, same pravile lutke i lopte od krpa, jer za drugo nismo imali, kao današnja deca. Bila je vaspitavana u duhu pravoslavne vere, veoma pobožna. Nikada nije ni mogla da pomisli da postoje ljudi koji nanose zlo", seća se Milka najmlađih dana i svog prijateljstva sa Milicom.

ŠKOLOVANJE

Milica je jedina od svojih braće i sestara nastavila sa školovanjem. Godine 1971. upisala je Srednju medicinsku školu u Kruševcu. Tamo se žbiližila sa drugaricom iz klupe Verom Itov i od tada su bile nerazdvojne, poput sestara. U tuđem gradu, Milica je snagu i podršku nalazila u Veri, a zajedno su i delile stan kod Milana i slavke Jakovljević, u kruševačkom naselju Bivolje.

Miroljub, sin njihove gazdarice Slavke, i danas o Milici govori sa suzama u očima.

"To je bilo jedno prečasno stvorenje. U srpskom jeziku ne postoji reč kojom bih opisao njenu čistotu i dobrotu. Tiha, staložena, odmerena, Božija osoba", priča Miroljub sa nikada prežaljenom tugom u glasu.

Milica je volela život, prijatelje i druženje. Ali, uprkos živom, mladom srcu, ova skromna devojka nije mnogo izlazila. Ponekad bi se uveče sa prijateljicama prošetala korzoom i to je sve. Više je volela da svaki slobodan trenutak provede sa svojom porodicom, u rodnom selu.

KOBNI DAN

I tog sudbinskog jutra, 2. septembra 1974. godine, Milica se pozdravila sa roditeljima, pokupila nešto stvari i krenula nazad u Kruševac. U jednom trenutku privukla je pažnju lokalnih huligana, grupe momaka poznatih po svom nasilničkom ponašanju. Mladići su se tako obreli u glavnoj ulici grada, između spomenika i Crkve Svetog Đorđa, gde im je za oko zapala prelepa Milica. Jedan od njih ju je sustigao i zamolio da mu učini uslugu i iz jednog stana pozove njegovu devojku Draganu, koju on sam ne može da pozove, jer su njeni roditelji strogi. O sebi je ostavio utisak kao o bezazlenom i dobronamernom mladiću. Sve to je učinio tako lukavo i prepredeno, da Milica nije posumnjala u njegove loše namere. Ne sluteći da se radi o podmukloj prevari, voljna da pomogne drugome, Milica je pristala.

Sa te kruševačke ulica, nevina Milica zauvek je otišla u smrt, ali uspomena na nju živi i živeće. Kroz fotografije, priče, ali i predivnu pesmu "Ona spava" koju joj je svojevremeno posvetio Zdravko Čolić.

Nakon njene tragične smrti, prema rečima stanovnika tog kraja, svake godine u vreme Miličinog stradanja u predelu 11. sprata zgrade sa koje je skočila, obleće jato belih golubova.

Kao sećanje, ali i opomena.

(milicakostic.rs/EPK)