Profesora Dragoslava Bašića, njegovu suprugu i njenu 78-godišnju majku prebijali su najmanje 15 minuta bez prestanka. Nekoliko stotina - neko kaže hiljadu - Albanaca moglo je da čuje i vidi oko sebe sveopštu euforiju

I zvuk pesme o „legendarnom komandantu“. I šutiranje i pesnice kojima su udarali troje Srba. I radost, vidljivu na brojnim nasmejanim licima, jer je konačno stigao taj istorijski trenutak kada će raskrstiti sa Srbima. Barem sa ovo troje

* * *

S tom nadom i uverenjem krenuo je 28. novembra 1999. godine sa ženom da pokupe njenu 74-godišnju majku iz njenog stana i dovedu je, toga dana koji su Albanci u Prištini slavili kao svoj veliki praznik, kod sebe.

Birao je, iz predostrožnosti, sporedne puteve. Bio je praznik, a na dan praznika ima svega, i pijanih, i prgavih, i ljudi sa strane.

Ali i sporedni putevi, kao i oni glavni, vodili su samo u jednom pravcu, u pravcu ogromne plime Albanaca koji su izašli da u javnosti proslave ono što su skoro ceo 20. vek slavili po kućama ili, tokom onih nekoliko dobrih godina, bilo zbog tolerancije, bilo zbog otpora, po kafanama i restoranima.

CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS