ISPOVEST PROSTITUTKE IZ NOVOG SADA: Počela sam sa 17 godina, u posao me uvela ujna!

NOVI SAD - Na ulicama Novog Sada radi više od 300 prostitutki. Žive u bedi, svakodnevno ih tuku makroi, mušterije i muževi. Država nema strategiju za pomoć ovim ženama, a u celoj zemlji za njih postoji samo jedno svratište, piše Dojče vele.

Istraživanje „Prostitucija u Srbiji – jedno od mogućih lica“ pokazuje da sve one žive u krajnjoj bedi.

- Potpuno su napuštene od porodice, nemaju nikakvu mrežu podrške, a spirala nasilja koje trpe počinje praktično od detinjstva - kaže autorka istraživanja Gordana Stojaković iz Udruženja građana S.T.R.I.K.E.

- Naišle smo na devojke koje su potpuno nepismene, koje ne znaju da broje, dakle nikakvu drugu mogućnost nemaju. Imaju vrlo problematičan bračni status, a tu su često i beskućništvo, a u nekim situacijama i izbeglištvo - objašnjava Stojaković za DW.

Žene najčešće kažu da ih je u prostituciju naterala potreba da prežive jer drugog posla nema. Jedna od njih priča da je počela da nudi svoje telo putem interneta tek u pedesetim godinama života. Zbog starosti, kaže, nisu hteli da je zaposle čak ni kao peračicu sudova.

Gordana Stojaković postavlja pitanje da li se prostitucija u Srbiji uopšte može nazvati „seksualnim radom" jer su žene na prostituciju primorane zato što nemaju nijednu drugu mogućnost.

- Uslov dobrovoljnosti znači da ona može da radi bilo koji drugi posao bez nekih velikih uslovljavanja i na taj način obezbedi ekonomsku sigurnost za sebe i porodicu. Ako to nije slučaj, zar nismo onda više na terenu ljudskih prava, a manje na terenu radnih odnosa? - pita se ona.

- Počela sam da se bavim prostitucijom od 17 godine. Rodila sam devojčicu i morala sam da radim zbog nje, da imamo da jedemo i pijemo - priča za DW 21-godišnja devojka u novosadskom Svratištu za seksualne radnice. U posao ju je, kaže, uvela ujna, pored koje je naučila da radi.

Njihov život je prenos iz pakla. Nezaposlene su i siromašne, ne postoji mesto i vreme gde ne trpe neku vrstu nasilja – od prolaznika i žena dok stoje uz ivice kolovoza, preko onih kojima pružaju seksualne usluge do partnera sa kojima žive.

- Najvažnije mi je da moje dete ima šta da jede - kaže devojka tiho.

Druga devojka priča: „Pre dve godine sam imala lom kičme i noge. Mislio je da sam ga pokrala, zamalo nožem da mi iseče glavu. Bila sam napadana i tučena. Vuku nas za kosu, šamaraju, šutiraju. Budem s njima, odradim, ne da mi pare ili mi uzme pare. Moram da mu dam da me ne prebije, ali me opet prebije."

Makroi šetaju slobodno

Prostitucija se u Srbiji tretira kao prekršaj, a regulisana je samo jednim članom Zakona o javnom redu i miru. Taj se zakon pred poslanicima poslednji put našao januara prošle godine, kada je izmenama zakona kazna zatvora za lica koja se odaju prostituciji povećana sa 30 na 60 dana i uvedena mogućnost novčane kazne. Te kazne, međutim, prostitutke najčešće nemaju da plate pa odlaze u ženski zatvor u Požarevcu.

- Sudski organi im obično skupljaju kazne pa one budu enormne. Nama su dolazile devojke sa rešenjima od suda na preko 150.000 dinara. One nemaju taj novac, pa u zatvoru ostaju i po nekoliko meseci - kaže za DW Nebojša Đurasović iz Udruženja Prevent, koje već deset godina prati ovu problematiku i pomaže seksualnim radnicama.

Posredničku mrežu čine makroi i krijumčari ljudi, a zakonodavstvo se njima bavi odredbama Krivičnog zakonika. Istraživanja organizacije S.T.R.I.K.E. pokazuju da se država s trgovcima ljudima uspešno obračunava, ali se to ne može reći za makroe.

- Razlika je u tome što je trgovina ljudima zabranjena i u jednom momentu je napravljena ozbiljna ekipa koja je napravila jako dobre optužnice i na više godina sklonila trafikere s ulice. Makroi su ipak ostali jer Evropa nema jedinstven stav o prostituciji, tako da je to ostalo nekako van - objašnjava Gordana Stojaković.

Dodaje da izmene zakona kojima se pooštravaju kazne za prostitutke uvodi prostitucije u sferu kriminala. To, smatra ona, može samo da pogorša situaciju jer žene neće izaći iz prostitucije, a moraće da rade za kriminalni milje.

Za institucije nevidljive

Ozbiljnijih analiza na osnovu kojih bi se kreirala drugačija normativa, međutim, nema. Poslednje istraživanje datira iz 2013. godine i obuhvata samo Novi Sad. Prosto preuzimanje rešenja iz Norveške, Švedske ili Nemačke nije adekvatno, kažu naši sagovornici jer se društva ne nalaze na istom stupnju razvoja. Osim toga, u Srbiji ne postoje ni programi za prevenciju prostitucije, izlaska iz nje, niti program pomoći ženama u prostituciji. Njima su se projektno bavile jedino nevladine organizacije kojih je takođe sve manje jer je manje i donatora za projekte iz ove oblasti.

U Srbiji je tako opstalo samo jedno svratište za žene u prostituciji. Njega je otvorilo upravo Udruženje Prevent u blizini Kaćke petlje u Novom Sadu. U njemu svakog dana boravi do deset žena, a osim podele kondoma i lubrikanata, nude se i testiranje na HIV i hepatitis, pranje veša, tuširanje, pomoć ginekologa, pravnika, psihologa i socijalnog radnika.

Na usluzi im stoji i Ivona Zečević, koja već nekoliko meseci volontira u svratištu.

- Ja sam domaćica, dočekujem devojke, tu sam da im pomognem, da im dam šminku, ponudim kafu i vodu, da im dodam peškir ako se kupaju, da im palim mašinu ako peru veš i pričam sa njima - kaže.

A priče, dodaje Ivona za DW, zavise od raspoloženja.

- Devojke su najčešće korisnice psihoaktivnih supstanci. Kada se ne osećaju dobro, onda su priče teške ili tužne. Kad su raspoložene, onda se najnormalnije šale, pričaju anegdote, smejemo se - kaže Ivona.

Dodaje i da se devojke uprkos svemu uglavnom drže zajedno. „Iako tvrde da se ne druže, znaju svaka o svakoj sve i pomažu se."

Međutim, i ovo svratište ima neizvesnu budućnost, jer projekat traje do kraja 2017. godine. U Preventu zato pokušavaju da licenciraju program u sistemu socijalne zaštite, a potom će ga ponuditi na finansiranje gradskoj upravi i republičkom Ministarstvu rada i socijalnih pitanja. Licenca bi, kažu, mogla da stigne sredinom godine, a tek potom sledi grčevita borba za budžetsko finansiranje.

(Dojče vele)