Sloba zaplakao za mrtvim drugovima

RAŠKA - Dobar dan, ja sam Slobodan Petrović!
Ovim rečima, na seoskom putu u naselju Vlasovo kraj Raške, dočekao nas je juče momak širokih ramena, čvrstog oficirskog stiska ruke, ali sa senkom tuge preko očiju. Slobodan je jedan od sedmoro pitomaca Vojne akademije koji su teže i lakše povređenih u eksploziji koja je u ponedeljak ugasila živote Filipa Milojevića (24) i Miline Miletić (23).

- Kadet Slobodan Petrović?
- Jeste, ja sam. Dobro sam, hvala bogu, juče sam došao kući - odgovorio je.

I to je bilo sve što je mogao da nam kaže.
- Hvala vam što ste došli, što brinete za moje zdravlje, ali ne mogu ništa više da kažem, ni ja ni majka Gordana. Razumite nas - rekao nam je.

Ipak, iza Slobodanovog uveta videli smo malu ranu, nemo svedočanstvo o tome koliko je bio blizu kad se dogodila kobna eksplozija na Pasuljanskim livadama. Kad smo Slobodana pitali za Folipa i Milinu, oči su mu se u trenu napunile suzama. Zaćutao je, a zatim se bez reči okrenuo i otišao.

Nije bilo mira u Vlasovu još od prošlog ponedeljka i prve vesti da je dvoje kadeta poginulo na Pasuljanskim livadama.

- Kako je bilo njegovoj majci, ocu, znaju samo oni. Strašno je bilo za sve nas, a kamoli za njih. Srećom, posle smo čuli da je Sloba bio desetak metara od mesta eksplozije i da samo zato nije teže stradao - rekao nam je drugi komšija.

- Došli su sinoć kući Sloba i njegova majka, mirno, tiho, reč nisu prozborili. Vidimo da je Slobi teško zbog pogibije drugova, zbog svega što je preživeo - kažu u Vlasovu.