Miroslav Stojanović (44) raseljeno lice sa Kosova i Metohije sa boravištem u niškom selu Jelašnica, ubio se u utorak popivši insekticid etiol, samo nekoliko sati nakon što mu je struja isključena zbog dugovanja od 22.000 dinara.

Stojanović je neposredno pre kobnog čina pozvao rođenu sestru Zlatku koja živi u Bujanovcu i najavio samoubistvo, rekavši da više ne može da izdrži siromaštvo jer nema čime da hrani četvoro maloletne dece. Zatim je otišao do česme u dvorištu, uzeo etiol u prahu, progutao ga sa vodom i umro u najtežim mukama.

Miroslavova sestra Stana Stojanović došla je iz Kosovske Kamenice da brata isprati na poslednji počinak, ali njena žalost zbog tragičnog gubitka uvećala se kada joj je rečeno da porodica nema novca ni da ga sahrani.

miroslav-stojanovic-foto-printscreen-belami.jpg
Printscreen Belami 

- Brat je izbegao sa Kosova 1999. godine i sa našom majkom je boravio u izbegličkom kampu u Sićevu. Oženio se i dobio decu, pa mu je pre dve i po godine Komeserijat za izbeglice kupio ovu kuću u Jelašnici. Međutim, ni on ni njegova supruga nisu radili, dovijali su se kako su znali da od socijalne pomoći prehrane četvoro dece. Kuću su opremili koliko su mogli, nisu ni kupatilo imali da decu okupaju. Bratu je to sve teže padalo ali nismo očekivali da će podići ruku na sebe.

miroslav-stojanovic-foto-printscreen-belami2.jpg
Printscreen Belami 

- Kako mi je ispričala sestra Zlatka, Miroslav je pozvao telefonom i kazao joj: "Ne mogu ovo više da izdržim, nemam 22.000 da platim dug za struju, deca će mi gladovati, ubiću se" i prekinuo je vezu. Sestra ga je zvala više puta ali se on više nije javljao na telefon. Došli smo da se nađemo snaji i deci u njihovoj tuzi, ali ne možemo da im pomognemo finansijski jer ni mi nemamo dovoljno novca. Evo, brat je još tu u kući, snaja je otišla da vidi da li može da dobije neku pomoć da ga bar sahranimo kao čoveka – kroz suze priča ožalošćena sestra.

Stana smatra da je Miroslav platio ceh i dugogodišnjem izbeglištvu, jer ga je život u siromaštvu psihički uništio.

- Mnogo su teško podnosili boravak u kolektivnom centru. Naša majka se 2004. godine ubila utapanjem u Nišavi jer nije mogla da prežali dom koji joj je ostao na Kosovu. Miroslav se borio koliko je mogao zbog porodice, ali više nije mogao da izdrži sirotinju – zaključuje očajna žena.

(Kurir.rs/Telegraf)