NAGLEDAO SAM SE LEŠEVA DECE I ŽENA, SILOVANIH NA NAJBRUTALNIJI NAČIN, IZREŠETANIH TELA... Čuveni patolog za KURIR o svom životu sa MRTVIMA! A tek kako mu je kada ode kući...

Tela režem, merim, vadim im utrobe, beležim dokaze koje mi daju i tragam za onima koji se skrivaju. Na kraju poduhvata utvrđujem i zapisujem tačan uzrok smrti. Tu se moj posao završava. Tad je istina otkrivena, a knjiga napisana, otkriva nam tajanstveni patolog

Dijalog s mrtvima

"Prijatelju, sve ću ti reći, ali moje ime zaboravi. Nazovi me Pera u tom tekstu i kvit smo", rekao mi je i podigao ruku da pozove konobara. Poručio sam čaj od nane, a Pera, sad ga tako zovemo, šoljicu kafe i pet kesica šećera. Da, samo pet.

Kad nam je konobar doneo piće, zasukao sam rukave, otvorio notes i zamolio Peru da mi prostim rečima objasni šta je to obdukcija.

"Vidi, u literaturi piše da je to otvaranje lešine u cilju određivanja uzroka smrti ili zbog saznanja o uzroku bolesti, što jeste tačno. Međutim, to otvaranje lešine je mnogo više od samog otvaranja lešine. Kapiraš? Obdukcija je više kao naš razgovor s mrtvima, a svako telo ima svoju jedinstvenu priču", kaže Pera i namiguje, a ja samo trepćem i zapisujem.

Rezanje, merenje, vađenje utroba

"Dugi niz godina radim na mrtvima. Režem ih, merim, vadim utrobe, beležim dokaze koje mi daju i tragam za onima koji se skrivaju. Za to vreme nagledao sam se svega. Video sam tela staraca koji su imali naboranu kožu i nokte tvrde poput kamena. Video sam tela koja su stradala od udaraca različitim tvrdim i tupim predmetima. Video sam leševe dece i žena koji su silovani na najbrutalniji način. Tela izrešetana mecima, iskasapljena noževima, raskomadana sekirama... Previše tela, prijatelju. Na kraju poduhvata utvrđujem i zapisujem tačan uzrok smrti. Tu se moj posao završava. Tad je istina otkrivena, a knjiga dobija svoj epilog", reče Pera i poseže za šoljicom kafe.

"Kako otvaraš leševe i čime to radiš?", pitao sam previše radoznalo, lupkajući petama ispod stola.

Alat za seciranje

"Ono što mi je potrebno su metalni sto za telo, električna testera, skalpel, noževi, vaga i sveska za beleške. Osnovno, šta ćeš više", uzima još jedan gutljaj kafe, glasno guta i nastavlja s objašnjavanjem.

"Leš otvaramo klasičnim rezom u obliku slova Y, od ramena do podnožja grudne kosti, pa odatle, zaobilazeći pupak, do preponske kosti. Nakon otvaranja trbušne duplje i grudi, jednim potezom se vade svi organi toraksa i abdomena. To posle staviš u metalnu posudu. Neki patolozi iz tela vade organ po organ, dok oni drugi jednim pokretom vade njegovu srž. Kapiraš?", izbombardovao me je informacijama, a ja sam ga, što bi naš narod rekao, gledao kao tele u šarena vrata dok je rukama simulirao rezanje leša.

Život patologa

Nakon kratkog oporavka od novih saznanja, saopštio sam Peri da želim da zavirim u njegov život. Informacije o samom poduhvatu obdukcije moguće je pronaći u mnogim knjigama iz oblasti medicine. Međutim, ono što je mene oduvek zanimalo jeste privatni život patologa. Žarko sam želeo da saznam kako rad na mrtvima utiče na njihovu svakodnevicu.

"Iako sam o svom poslu do sada govorio kroz šalu, on nikako nije šala. Kako bi se ti, druže, osećao da si satima zarobljen u sali za obdukciju sa leševima raspadnutim gotovo do neprepoznatljivosti? A patolozi su ponekad više među mrtvima nego među živima. Ima onih koji smatraju da smo mi bezosećajni i da s vremenom zadobijemo iskrivljeni pogled na svet, ali to nije istina u celosti", priča moj sagovornik i odmahuje glavom.

I patolozi plaču

"A istina je...?", prekinuo sam njegovo negodovanje očekivanim potpitanjem.

"Istina je da sam ja normalan čovek, baš kao i ti, baš kao i svi ovi koji srču kafe i gazirane otrove. I mi patolozi plačemo, tugujemo za izgubljenim ljubavima, prijateljima, kućnim ljubimcima, nerviraju nas gužve u autobusima... Isto tako, i nama izmet smrdi, prijatelju. Na to i na smrt se nikada ne navikneš..." Hteo sam da ga prekinem još jednim potpitanjem, ali je podigao ruku koja je odgovorila umesto njega. Na njoj kao da je pisalo: "Začepi, pričam!"

"Nismo bezosećajni! Uprkos poslu kojim se bavimo! Više smo ludi nego bezosećajni", zadihao se od uzbuđenja, a ja sam samo zbunjeno blenuo u njega.

Pomalo ludi

"A kako to?", konačno sam prekinuo njegov monolog.
"Ponekad, dok se tuširam, prelazim rukom preko svog tela, diveći se boji kože i neopisivom osećaju da sam živ. Pre nego što utonem u san zagrlim se i na sav glas smejem. To me možda čini pomalo ludim, ali nimalo bezosećajnim. Zar ne?"
"Ovaj... pa, da. Ako ti tako kažeš", odgovaram i uzimam gutljaj sada već hladnog čaja.
"S druge strane, često razmišljam o tome ko će, kad za to dođe vreme, rezati i meriti mene. Razmišljam i o tome kako svoje mere nikada neću saznati. Zapravo, kad bolje razmislim, to i ne želim da saznam", rekao je Pera tiho, a pogled mu je lutao prostorijom. Pošto se pribrao, oči su nam se ponovo susrele.
"Da li bi ti voleo da saznaš svoje mere?", pitao me je sa osmehom koji je bio čista zloba.

-...

Napeta tišina.

Zatvorio sam notes laganim pokretom ruke i okrenuo glavu ulevo, sve vreme očima prateći Perino ponašanje. Nisam se usudio da ga izgubim iz vida.
"Konobar! Račun, molim vas!", doviknuo sam mladiću koji je ličio na pingvina sa leptir-mašnom, platio tečni užitak sa stola i... kidavela!

Epilog

Došavši u stan, zauzeo sam sedeći položaj u krevetu i počeo da razmišljam o Peri i njegovim pričama o patolozima. Nalete ludorija u mom mozgu prekinuo je zvuk poruke koja mi je stigla. Uzeo sam telefon i nezainteresovano bacio pogled. Pera. Otvorio sam poruku i pažljivo zavirio u njen sadržaj.
"Mozak: oko 1.260 grama. Srce: oko 300 grama. Jetra: oko 1.550 grama. Pluća: oko 1.000 grama. Bubrezi: oko 280 grama. Gušterača oko 95 grama. Sve ovo je prosečna težina ljudskih organa. Znači, tu si negde", napisao mi je Pera pola sata pre ponoći. Iza poslednje reči u tekstu stavio je smajli ":)".
Odložio sam telefon, isključio lampu i položio levu stranu glave na jastuk. Zagrlio sam se i na sav glas nasmejao.
"Kakav ludak!", konstatovao sam i ubrzo utonuo u san.

Kurir.rs/ Dušan Stamenković